Istina je da narod koji ne može da se odluči između članstva u jednoj organizaciji i celovitosti državne i kulturne teritorije ne zaslužuje ni jedno ni drugo. Odnosno, magarac koji ne može da se odluči između dva plasta sena umire od gladi. Kao u basni. Međutim, narod srpski može da se odluči i odlučio je. Dovoljno je pogledati odnos komentara na neke ključne članke o ovoj temi u velikim novinama i časopisima. Interes i sud naroda je jasan. Doduše, većina istovremeno priželjkuje ono za šta se deklarativno zalaže i predsednik Tadić: i Kosovo i EU. To je lepo i lako je to razumeti i prigrliti. Međutim, mali problem je u tome - baš kao pred raspad SFRJ - što oni drugi to ne žele. Evropska većina, i dalje predvođena Nemačkom, dosledno i strpljivo radi na otcepljenju Kosmeta od Srbije, u sprezi s velikom silom s one strane Atlantika, koja opet ima svoje interese zašto to radi, kao i zajedniče onima koje ima Europa. Znači, ne možemo i jare i pare, jer nam sasvim jasno kažu da nam to neće dati. Kao obećavaju pare ako predamo jare. I kožu s leđa, u stvari. Problem je, na jednoj strani, isti koji nekad bješe: Velikaši, proklete im duše, na komate razdrobiše carstvo... Na drugoj strani, karakterna crta Srbina: lakovernost. Od raskola u rimskom carstvu, Srbi su ni tamo ni ovde, i plaćaju skupu cenu. Nekad germanofili i rusofili, danas europejci i euroskeptici... S Rusijom koketiramo, Americi i dalje nudimo ljubav... Odlučimo se, krajnje je vreme. Rusija ne može još dugo da čeka.