Истина је да народ који не може да се одлучи између чланства у једној организацији и целовитости државне и културне територије не заслужује ни једно ни друго. Односно, магарац који не може да се одлучи између два пласта сена умире од глади. Као у басни. Међутим, народ српски може да се одлучи и одлучио је. Довољно је погледати однос коментара на неке кључне чланке о овој теми у великим новинама и часописима. Интерес и суд народа је јасан. Додуше, већина истовремено прижељкује оно за шта се декларативно залаже и председник Тадић: и Косово и ЕУ. То је лепо и лако је то разумети и пригрлити. Међутим, мали проблем је у томе - баш као пред распад СФРЈ - што они други то не желе. Европска већина, и даље предвођена Немачком, доследно и стрпљиво ради на отцепљењу Космета од Србије, у спрези с великом силом с оне стране Атлантика, која опет има своје интересе зашто то ради, као и заједниче онима које има Еуропа. Значи, не можемо и јаре и паре, јер нам сасвим јасно кажу да нам то неће дати. Као обећавају паре ако предамо јаре. И кожу с леђа, у ствари. Проблем је, на једној страни, исти који некад бјеше: Великаши, проклете им душе, на комате раздробише царство... На другој страни, карактерна црта Србина: лаковерност. Од раскола у римском царству, Срби су ни тамо ни овде, и плаћају скупу цену. Некад германофили и русофили, данас еуропејци и еуроскептици... С Русијом кокетирамо, Америци и даље нудимо љубав... Одлучимо се, крајње је време. Русија не може још дуго да чека.