"Komunizam je najlepši iz daljine"Veli Pekić.Sve je lepše iz daljine i "kad o sebi samo nagoveštaj da".Pekić je bio veliki pisac i kad se s njim možemo da sporimo.u "Godinama koje su pojeli skakavci" on je briljantno opisao logiku te komunističke pravde.Ali je bio preblizu. Nije video da ta pravda dolazi iz jednog iracionalnog straha komunista.Onaj ko se služi svetim ciljevima, velikim idejama o jednakostima i ravnopravnostima a sam svoje nepoštovanje tih sopstvenih načela krije ko zmija noge, stvara kazamate u kojima iz straha da se ne otkrije njegova vlastita slabost,izoluje i kažnjava svakoga ko drugačije misli.I ukoliko je strah veći utoliko je surovost kažnjavanja neprimerenija.Ali Gvanatanamo je načinjen po istom ili sličnom modelu.Opet iz straha.Razgovori o demokratiji i komunizmu ne bi bili pravični ako te sličnosti odbrambenih mehanizama vlasti, kad joj preti opasnost ne bismo kako treba uočili.Pekić je veliki ali su i on i Aleksa Đolas preblizu.Opterećeni ličnim, porodičnim blizinama i strahovima.Ne znam da li bi bilo nedelikatno da se sve otkriva i potanko tumači.?Oni koji znaju sudbine jednoga i drugoga, znaće na šta se ovde misli.I veliki su slabi a možda su često veliki i zato što te slabosti ispoljavaju, što se ne trude da ih prikriju, nego ih svejedno da li hotimice ili nehotimice slikaju.
Preporuke:
0
0
2
četvrtak, 24 jun 2010 20:01
Mario Kalik
Gospodin Vučinić kaže da se Pekić zalagao protiv svake političke i ideološke isključivosti, a zatim citira samog Pekića koji kaže da se „duboko nije slagao slagao sa načelima i praksom“ komunističke ideologije. Duboko ne slagati se s nečim očigledno znači to isključivati. U Đilasovom odgovoru nalazimo Pekićevu izjavu koja još eksplicitnije potvrđuje ovu njegovu antikomunističku ideološku isključivost: „Znači, s jedne strane smo imali desni fanatizam, jer moram priznati, mi smo bili fanatici, ne gori od komunista. To je bila bespoštedna bitka.“
Vučinić dalje kaže da Pekić nikako ne može biti smatran osvetničkim antikomunistom, a zatim opet citira samog Pekića koji, nad ruševinama komunizma, ne dopušta da se komunisti olako izvuku pozivanjem na svoje plemenite ideale, nazivajući ih „levim budalama“ i očigledno ih smatrajući nepoštenima, pošto oni „pošteni“ moraju da se provuku mimo njih. Ne dopustiti nekome da se olako izvuče, nazivati ga „budalom“ i kvalifikovati ga kao nepoštenog, sve to jasno otkriva osvetoljubive želje onoga ko zastupa ovakve stavove.
Sama po seba nije sporna Pekićeva antikomunistička ideološka isključivost i osvetoljubivost. Ona je sporna samo za nekoga ko se smatra komunistom. Ali, nezavisno od ideološkog opredeljenja, sporno je kada neko hoće da dokaže jedno, a zatim za potvrdu tog stava koristi nešto što upravo pobija taj stav. Ovde je reč o elementarnoj samoprotivrečnosti, mimo svake ideologije.
Vidimo da je Pekić jednom izjavio: „Udarao bih šamare za najmanju logičku grešku!“ Kontradikcija je najveća logička greška. Pitam se šta bi Pekić uradio Vučiniću da je živ...
Preporuke:
0
0
3
petak, 25 jun 2010 02:12
Teofilo Stivenson
Duboko ne slagati se s nečim očigledno znači to isključivati.
G. Kalik, zar Vi stvarno poredite komunističku isključivost i metode neslaganja sa metodama neslaganja jednog važnog srpskog pisca?! Zar stvarno hoćete da nas ubedite da nije bilo crvenog terora? Da u istu ravan stavljamo isključivost protiv koje se BP borio i verbalnu isključivost? Mnogo je, zaista mnogo, čak i od apologete komunističke ideologije i jugoslovenstva (nisam isključiv već ste se takvim deklarisali, ovde) da od nas traži ono što Hičkok naziva suspension of disbelief. Moja porodica se seća posleratnog perioda i Golog otoka, ja se dobro sećam sedamdesetih. To je isključivost kojoj se Pekić protivio.
Preporuke:
0
0
4
petak, 25 jun 2010 13:01
Mario Kalik
@ Teofilo Stivenson
Ponavljate istu grešku kao i Vučinić. Nema potrebe da obojica budete veći pekićevci od Pekića, tj. da od Pekića pravite nešto što on nije bio. A nije bio vrsta pisca koji se kloni neposrednog političkog angažmana i sa umetničke distance kritikuje društvenu stvarnost. Još manje neko ko ni u svom knjiženom delu ne reflektuje aktuelna politička dešavanja, kao npr. Ivo Andrić. Ne, Pekić je do srži bio u politici, vatren, nepomirljiv, ideološki sasvim dosledno antikomunistički opredeljen, od mladosti do prerane smrti. I takav fanatizam koji sam Pekić spominje govoreći o sebi, meni imponuje, ma koliko se sa njegovim ideološkim opredeljenjima ne slagao. Vi, naprotiv, želite da sterilišete ovog političkog Pekića, pretvorite ga u pukog intelektualca, a njegovu kritiku komunizma u intelektualističku, čime činite nasilje nad njegovim likom i delom. Verujem da bi se Pekić od vas ogradio da je živ.
Zato se ne može Pekićeva ideološka isključivost spram komunizma tretirati kao čisto verbalna, to je naprosto falsifikat. Iz Đilasevog teksta vidimo da je on vrlo rano koncipirao svoj konzervativni politički program, i postavio pitanje osvajanja vlasti, tj. prelaska sa reči na delo. Angažovao se posle rata u ilegalnoj antikomunističkoj organizaciji ("Jugoslovenska demokratska omladina"), koja je za krajnji cilj po svoj prilici imala obaranje nove vlasti, i zbog toga proveo pet godina u zatvoru. A nakon povratka u zemlju 1990. odmah se politički aktivirao i počeo da drži govore po mesnim i drugim organizacijama, a ne samo po književnim klubovima i drugim intelektualnim salonima. To je bio stvaran Pekić koga vi ovde hoćete da preparirate, svodeći ga na slobodnolebdećeg intelektualca...
Preporuke:
0
0
5
petak, 25 jun 2010 13:02
Mario Kalik
Što se tiče crvenog terora, naravno da ga ne poričem. Naprotiv, otvoreno o njemu govorim; upućujem vas na tekst "Komunizam i nasilje" u "Politici". Ali, to je bio sasvim logičan i opravdan odgovor na višedecenijski beli teror prema komunistima i radnicima u predratnom režimu, koji je naročito intenzivan bio u vreme vladavine Demokratske stranke 1920-21. (kada je i zabranjena KPJ) i vlade Milana Stojadinovića 1935-39. Pekić je posle rata učestovao u pokušaju obnove upravo ove antikomunističke Demokratske stranke, što se i desilo 1989. Vidimo i da se divio Stojadinoviću (zanimljiv je podatak da je bio oženjen Stojadinovićevom sestričinom). U njegovoj ranoj političkoj platformi stoji sudska deportacija za „politički nepoželjne“. Ne sumnjam da bi komunisti bili prvi među nepoželjnima, kao što su bili pre rata i revolucije.
Budimo stoga bar malo principijelni. Pekićevi politički prethodnici zabranili su i zatvarali komuniste. Onda su komunisti zabranili ove Pekićeve prethodnike i zatvorili samog Pekića kada je pokušao da obnovi antikomunističku delatnost. Za samog Pekića ovde ne bi bilo ništa sporno. On sam je govorio o bespoštednoj borbi između desnih fanatika kojima je pripadao i komunista. Ta borba se vodila pre rata i nastavila posle rata. Oni koji su isključivali komuniste i bili spremni da ih ponovo isključe bili su isključeni od strane komunista. Ovu jednostavnu logiku i pravdu vi ne želite da prihvatite jer naravno narušava vašu fantazmagoričnu konstrukciju o mirnoj i nevinoj predratnoj građanskoj vlasti i eliti, s jedne, i ratobornoj i zločinačkoj posleratnoj komunističkoj vlasti i avangardi, s druge strane. Ovo friziranje (predratne) istorije neće vam proći, bar kada sam ja u pitanju.
Zato je Goli otok i sve ono što se naziva crvenim terorom logičan i opravdan odgovor na Lepoglavu, Sremsku Mitrovicu, Banjicu, Sajmište i mnoge druge kazamate i stratišta na kojima su komunisti ostavili svoje kosti.
Preporuke:
0
0
6
petak, 25 jun 2010 13:25
dragy mg
"Ne dopustiti nekome da se olako izvuče, nazivati ga „budalom“ i kvalifikovati ga kao nepoštenog, sve to jasno otkriva osvetoljubive želje onoga ko zastupa ovakve stavove."
Gospodine ili druže Kalik, pored primjedbe koju vam je uputio Teofilo Stivenson i koja stoji, meni je zapela za oko navedena rečenica. Da li možemo pričati o osvetoljubivosti nekog pisca, a pogotovo pisca te veličine kakav je bio Borislav Pekić? Zar nije jedan od njihovih zadataka da nas obične smrtnike upozoravaju na malicioznost društva i pojava u njemu? I kako onda možemo reći da takav pisac ima osvetoljubive želje? Po vašoj logici je i sudija koji osudi bandita osvetoljubiv, za milog Boga pa nije mu dao da se olako izvuče. Šta bi bilo da Pekić nije doživio od strane skakavaca to što je doživio, onda mu ne bi bila zalijepljena etiketa osvetoljubivosti, a ovako, on nema pravo da piše o užasima komunizma jer je lično povezan sa njima.
Preporuke:
0
0
7
petak, 25 jun 2010 14:09
DŽon Šepard
"Druže" Kalik, komunisti i ne treba "da se izvuku", nikada. Zašto bi se i "izvukli"?
Poštujem vaš politički stav, ali ga prezirem i nipodaštavam kad god uzmognem.
Pokojni Pekić je i dan-danas svetionik nečega svežeg i posle toliko godina od poslednje knjige i sopstvene smrti, a "DŽilas DŽunior" je puka nenaoružana verzija svog oca i predaka "iz odande".
Ne poredite ih nikako, za ime Boga miloga! :(
Preporuke:
0
0
8
subota, 26 jun 2010 11:03
Mario Kalik
@ dragy mg
I vi pravite istu grešku kao vaši prethodnici, Vučinić i "Teofilo". Pretvarate Pekića u pisca oslobođenog svake ideologije, pa bi njegov kritički glas uperen protiv komunizma trebalo da bude oličenje objektivnosti, izraz slobodnog duha jednog intelektualca. A nije takav bio i pokazao sam zašto. Svojim socijalnim poreklom i delatnošću u mladosti zbog koje je bio zatvoren, pre nego što se uopšte počeo baviti pisanjem, bio je jasno na antikomunističkoj strani. Antikomunizam nije ništa manje ideologija od komunizma. Kasnije je kroz književno delo nastavljao tu borbu protiv komunizma, dodatno ogorčen zbog zatvorske sudbine, i otuda kod njega osvetoljubivi tonovi. Već sama činjenica da komuniste naziva "skakavcima", a i vi to usvajate, pokazuje njegovu i vašu netrpeljivost prema komunistima. Mržnja prema političkim protivnicima često u ideologiji desničara dobija oblik rasističkih diskvalifikacija, u kojima se njima suprotstavljene grupe tretiraju kao podljudska bića, ova ili ona vrsta životinja. Tako smo kod Lompara i Antonića imali poređenje "titoista" sa bubašvabama, a ovde komunista sa skakavcima. Podsetiću da su nacisti nazivali Jevreje pacovima...
Dakle, uzaludno pokušavate da Pekića ustoličite u pisca čiji bi glas trebalo da bude glas nekakve "običnim smrtnicima" (kako kažete) objavljene savesti i mudrosti. Zato je vaše poređenje sa sudijom promašeno. Pekić nije bio nepristrasni sudija, već strastveni tužilac, od početka netrpeljiv prema novoj vlasti i ideologiji, kipteći od želje da joj se revanšira. Svoj nesumnjiv književni talenat stavio je u službu klase iz koje je potekao i koja je tokom i posle rata, u vreme revolucije, opravdano doživela poraz. Na žalost, za razliku od mnogih intelektualaca koji su takođe poticali iz građanske klase, Pekić nije smogao snage da se uzdigne nad svoje klasno poreklo i stane na stranu vekovima potlačenih i ugnjetenih koji su u tim revolucionarnim godinama uzvraćali udarac. Žalosno je da je bio toliko slep za istinu i pravdu komunizma...
Preporuke:
0
0
9
subota, 26 jun 2010 11:32
Mario Kalik
@ DŽon Šepard
"Poštujem vaš politički stav, ali ga prezirem i nipodaštavam kad god uzmognem"
Još jedna smehotresna kontradikcija kod Pekićevih sledbenika. Uh, ala bi vam učitelj nalupao šamare!
Ne, vi nas ne poštujete, to govori drugi deo vaše izjave. Niti to tražimo, daleko bilo; vredi uživati nečije poštovanje samo ako taj uživa naše poštovanje. A vi u našim očima ne uživate to poštovanje, dakle, mi otvoreno govorimo o vama ono što i vi mislite o nama, a ne želite da otvoreno kažete. U tome je sva razlika između komunističke iskrenosti i antikomunističkog licemerstva.
Bilo bi pošteno da i vi i mnogi drugi priznate da se u većini vaših komentara ne radi ni o kakvom argumentovanom pobijanju komunizma, već uglavnom o izlivima slepe antikomunističke mržnje. Ali, bez obzira na to, verujem da će trezveniji deo javnosti sasvim lako prozreti o čemu je ovde sve vreme reč...
Preporuke:
0
0
10
subota, 26 jun 2010 21:41
DŽon Šepard
Druže Kalik,
to što vas prezirem i nipodaštavam, ne znači i da vas ne poštujem kao protivnika.
Poštovanje se sastoji u tome što vas shvatam VRLO ozbiljno. Vi ste opasnost po društvo (komunisti) bili i ostali.
Dalje, potšujem vas jer vas ne vređam niti sam u prizemnim pretnjama, pa makar virtuelnim šamarima. Da vas ne poštujem, provlačio bih u svojim komentarima daleko ozbiljnije tonove, pa dok se moderacija ne seti ili zasiti.
Ipak, prezirem vas kroz ceo život a nipodaštavam gde god stignem, ali ne na NSPM, jer je javni medijum i neću da budem prost, niti da budem cenzurisan.
Sve najgore vam želim kao komunisti, a najbolje kao čoveku. Ako je to spojiva kombinacija? :)
P.S. Pekić mi nije ideolog, već samo još jedan od patriota i sjajnih vizionarskih srpskih pisaca. Bio sam mlad kada je umro, ali sam uspeo da ga "stignem", barem simbolično.
Preporuke:
0
0
11
ponedeljak, 28 jun 2010 13:17
Teofilo Stivenson
G. Kalik, jedan od mojih univerzitetskih profesora učestvovao je, na ’Vašoj’ strani u procesu Pekiću. Znam o slučaju nešto više nego što mislite, a i o kajanju onih koji su u mladosti proganjali jednog od velikih srpskih pisaca. Vaše konstrukcije o tome šta ja mislim su zaista zabavne.
Nemam fantazmagorične predrasude o mirnoj građanskoj eliti. Naprotiv, na putovanjima i u razgovorima sam od dobrovoljaca (onih koje Vaši zovu Ljotićevcima) slušao u tučama sa Đilasom i njegovima pre rata. I to vrlo objektivno. To su (dobrovoljci), da se razumemo, bar delom svog ideološkog bića, Vaši, a ne moji istomišljenici. Da, da, g. Kalik. Jugosloveni. I jedni, i drugi.
Nema u Srbiji idealizovane, mirne, građanske elite. Pre rata su postojali samo izdanci. Posle rata su ih komunisti satrli. Ovo danas su deca Vaših heroja iz Drugog svetskog rata. I unuci. To što je Pekić hteo da im vrati u svom idealističkom zanosu, ne mogu mu zameriti. Nije u sebi nosio toliko agresivne i negativne energije kao Tito, Đilas, Krcun i Moša Pijade. Nije bio mediokritet.
A poetika jugoslovenskog postmodernizma, koji je opstao samo u Srbiji, književnog, filmskog, jezičkog galimatijasa u kome je ideološka pripadnost jedini estetski kriterijum i jedina prečaga na lestvici napredovanja ka stipendiji u Sekešfehervaru? Rezultat tog Jugoslovenstva, g. Kalik je beogradski taksista koji je cenjeni pisac u izdanjima šifrovane televizije. Rezultat je i totalni kolaps srpske kulture i trijumf neobrazovanog polusveta koji u tzv. slobodnim medijima od Srbije pravi novu Jugoslaviju. Rezultat je parada polutanske kontrakulture u kojoj bi ljudi kakav je bio Pekić, ljudi njegove snage i erudicije bili poetske, etičke gromade. Za početak biste, ako pišete sa divljenjem o Jugoslovenstvu, mogli da pogledate šta ti Jugosloveni danas rade (u) Srbiji, umesto što se bavite Stojadinovićevim sestričinama.
Preporuke:
0
0
12
ponedeljak, 28 jun 2010 18:47
Melkijades
A poetika jugoslovenskog postmodernizma, koji je opstao samo u Srbiji, književnog, filmskog, jezičkog galimatijasa u kome je ideološka pripadnost jedini estetski kriterijum i jedina prečaga na lestvici napredovanja ka stipendiji u Sekešfehervaru? Rezultat tog Jugoslovenstva, g. Kalik je beogradski taksista koji je cenjeni pisac u izdanjima šifrovane televizije. Rezultat je i totalni kolaps srpske kulture i trijumf neobrazovanog polusveta koji u tzv. slobodnim medijima od Srbije pravi novu Jugoslaviju.
Gornji citat je izvanredna analitička minijatura!
Neki pak, pišu komentare duže i od tekstova koje komentarišu, pa opet - samo povećavaju šum!
Preporuke:
0
0
13
ponedeljak, 05 jul 2010 09:06
Mario Kalik
Pričom o predratnim "tučama" komunista sa ljotićevcima svesno ili nesvesno zamagljujete suštinu onoga što govorim. Ne radi se ni o kakvim tučama sa marginalnim antikomunističkim grupicama, već o organizovanom teroru prema komunistima i radnicima tokom čitavog perioda Kraljevine, osmišljenim i sprovođenim s vrha, iz redova agresivne buržoazije i monarhije, a uz prećutnu ili izričitu podršku Crkve. Zato, kada kažete da su u Srbiji bili samo "izdanci" mirne građanske elite, potpuno ste u pravu. Ono što je bujalo jeste sve samo ne mirna građanska elita. Na prvu naznaku da bi komunisti mogli da postanu jak politički činilac, nakon iznenađujuće dobrog rezultata na izborima za Ustavotvornu skupštinu krajem 1920., usledila je odlučna i brutalna reakcija buržoasko-monarhističko-klerikalnog režima - suzbijanje komunističkih i sindikalnih organizacija i listova, sve do brze zabrane KPJ.
Dakle, toliko o "demokratiji" i "parlamentarizmu", držimo se pravila "demokratske" igre sve dok čuvaju našu vlast, a ako je ugrožena, bez dileme ćemo ih suspendovati. Protiv komunista je sve dozvoljeno. I tako je bilo u svim drugim slučajevima u Evropi i svetu (Pariska komuna, Spartakov ustanak u Nemačkoj, Oktobarska revolucija, Španski građanski rat, Čile, Venecuela itd.), uvek se vodila žestoka borba protiv komunista, ne birajući sredstva zarad očuvanja interesa starih vladajućih klasa, njihovog tlačenja i eksploatisanja miliona ljudi koji su i dan-danas potpuno vidljivi na svakom koraku.
E takvu elitu su jugoslovenski komunisti u jednom trenutku satrli, preokrenuli tok bitke koja se vodila decenijama i vodiće se i dalje, sve dok postoji klasno društvo i oni koji ga svim sredstvima štite. Pekić je pokušao da obnovi postojanje tog društva, u vrlo realnoj političkoj delatnosti, a ne (samo) u "idealističkom zanosu". I prošao je onako kako su prošli mnogi komunisti pre rata kada su pokušali da ostvare svoju zamisao humanog društva. Zašto bi komunisti postupali drugačije? Dakle, radi se prosto o pravdi.
Preporuke:
0
0
14
ponedeljak, 05 jul 2010 09:07
Mario Kalik
Ne vidim među današnjom elitom decu Tita, Krcuna ili Moše Pijadea (kad ih već spominjete), a ne verujem ni da je Aleksa Đilas sasvim u evroatlantističkom bloku. S druge strane, video sam i vidim mnoge partizanske heroje, ili njihove potomke, kako brane Jugoslaviju i Srbiju tokom poslednjih 20 godina. Kao što sam video i vidim mnoge antikomuniste, sa korenima u poraženoj (pred)ratnoj eliti, kako staju na stranu novih svetskih gospodara, SAD-EU-NATO.
Tu prizemnu tezu o današnjoj "deci komunizma" sam inače toliko puta osporavao, i ne želim da se ponavljam. Ali, ako već govorimo ko su čija deca, onda se, po vašoj "logici", isto tako može reći da su pripadnici odbegle ili kvinsliške elite iz perioda Drugog svetskog rata deca pobednika iz Prvog svetskog rata. Da li ste onda spremni da korene kukavnog ili kapitulantskog delovanja ove elite tražite među herojima Prvog svetskog rata? Ako niste, to znači da veza između biološkog porekla i konkretnog političkog delovanja, koju vi i ostali antikomunisti i antititoisti uporno papagajski ponavljate u slučaju "dece komunizma", jednostavno ne drži vodu. Nečiji biološki potomci mogu da sasvim iznevere zavet svojih predaka. Oni mogu biti njihova biološka, ali ne i duhovna deca; teza o "deci komunizma" previđa ovu bitnu razliku. Stoga, možete do mile volje tražiti među današnjim kvinslinzima decu nekadašnjih partizanskih heroja i komunističkih rukovodilaca. Njih svakako ima, to niko ne spori. Ali, prebacivati odgovornost za njihovo izdajničko delovanje na ideologiju i praksu nekadašnjeg sistema potpuno je sporno. Ta ideologija i praksa je bila antiimperijalna, dok današnji kvinslinzi služe imperijalnom agresoru, isto kao vaši miljenici i ljubimci tokom Drugog svetskog rata. Stoga ste ovima mnogo bliži nego što mislite. Za nas istinske komuniste patriote nema među vama suštinske razlike.
Zato je i Jugoslavija o kojoj govorim nešto sasvim drugačije od onoga o čemu danas pričaju evroatlantisti. Ona je spolja nezavisna, a ne bilo čija kolonija.
.jpg)
Vučinić dalje kaže da Pekić nikako ne može biti smatran osvetničkim antikomunistom, a zatim opet citira samog Pekića koji, nad ruševinama komunizma, ne dopušta da se komunisti olako izvuku pozivanjem na svoje plemenite ideale, nazivajući ih „levim budalama“ i očigledno ih smatrajući nepoštenima, pošto oni „pošteni“ moraju da se provuku mimo njih. Ne dopustiti nekome da se olako izvuče, nazivati ga „budalom“ i kvalifikovati ga kao nepoštenog, sve to jasno otkriva osvetoljubive želje onoga ko zastupa ovakve stavove.
Sama po seba nije sporna Pekićeva antikomunistička ideološka isključivost i osvetoljubivost. Ona je sporna samo za nekoga ko se smatra komunistom. Ali, nezavisno od ideološkog opredeljenja, sporno je kada neko hoće da dokaže jedno, a zatim za potvrdu tog stava koristi nešto što upravo pobija taj stav. Ovde je reč o elementarnoj samoprotivrečnosti, mimo svake ideologije.
Vidimo da je Pekić jednom izjavio: „Udarao bih šamare za najmanju logičku grešku!“ Kontradikcija je najveća logička greška. Pitam se šta bi Pekić uradio Vučiniću da je živ...
G. Kalik, zar Vi stvarno poredite komunističku isključivost i metode neslaganja sa metodama neslaganja jednog važnog srpskog pisca?! Zar stvarno hoćete da nas ubedite da nije bilo crvenog terora? Da u istu ravan stavljamo isključivost protiv koje se BP borio i verbalnu isključivost? Mnogo je, zaista mnogo, čak i od apologete komunističke ideologije i jugoslovenstva (nisam isključiv već ste se takvim deklarisali, ovde) da od nas traži ono što Hičkok naziva suspension of disbelief. Moja porodica se seća posleratnog perioda i Golog otoka, ja se dobro sećam sedamdesetih. To je isključivost kojoj se Pekić protivio.
Ponavljate istu grešku kao i Vučinić. Nema potrebe da obojica budete veći pekićevci od Pekića, tj. da od Pekića pravite nešto što on nije bio. A nije bio vrsta pisca koji se kloni neposrednog političkog angažmana i sa umetničke distance kritikuje društvenu stvarnost. Još manje neko ko ni u svom knjiženom delu ne reflektuje aktuelna politička dešavanja, kao npr. Ivo Andrić. Ne, Pekić je do srži bio u politici, vatren, nepomirljiv, ideološki sasvim dosledno antikomunistički opredeljen, od mladosti do prerane smrti. I takav fanatizam koji sam Pekić spominje govoreći o sebi, meni imponuje, ma koliko se sa njegovim ideološkim opredeljenjima ne slagao. Vi, naprotiv, želite da sterilišete ovog političkog Pekića, pretvorite ga u pukog intelektualca, a njegovu kritiku komunizma u intelektualističku, čime činite nasilje nad njegovim likom i delom. Verujem da bi se Pekić od vas ogradio da je živ.
Zato se ne može Pekićeva ideološka isključivost spram komunizma tretirati kao čisto verbalna, to je naprosto falsifikat. Iz Đilasevog teksta vidimo da je on vrlo rano koncipirao svoj konzervativni politički program, i postavio pitanje osvajanja vlasti, tj. prelaska sa reči na delo. Angažovao se posle rata u ilegalnoj antikomunističkoj organizaciji ("Jugoslovenska demokratska omladina"), koja je za krajnji cilj po svoj prilici imala obaranje nove vlasti, i zbog toga proveo pet godina u zatvoru. A nakon povratka u zemlju 1990. odmah se politički aktivirao i počeo da drži govore po mesnim i drugim organizacijama, a ne samo po književnim klubovima i drugim intelektualnim salonima. To je bio stvaran Pekić koga vi ovde hoćete da preparirate, svodeći ga na slobodnolebdećeg intelektualca...
Budimo stoga bar malo principijelni. Pekićevi politički prethodnici zabranili su i zatvarali komuniste. Onda su komunisti zabranili ove Pekićeve prethodnike i zatvorili samog Pekića kada je pokušao da obnovi antikomunističku delatnost. Za samog Pekića ovde ne bi bilo ništa sporno. On sam je govorio o bespoštednoj borbi između desnih fanatika kojima je pripadao i komunista. Ta borba se vodila pre rata i nastavila posle rata. Oni koji su isključivali komuniste i bili spremni da ih ponovo isključe bili su isključeni od strane komunista. Ovu jednostavnu logiku i pravdu vi ne želite da prihvatite jer naravno narušava vašu fantazmagoričnu konstrukciju o mirnoj i nevinoj predratnoj građanskoj vlasti i eliti, s jedne, i ratobornoj i zločinačkoj posleratnoj komunističkoj vlasti i avangardi, s druge strane. Ovo friziranje (predratne) istorije neće vam proći, bar kada sam ja u pitanju.
Zato je Goli otok i sve ono što se naziva crvenim terorom logičan i opravdan odgovor na Lepoglavu, Sremsku Mitrovicu, Banjicu, Sajmište i mnoge druge kazamate i stratišta na kojima su komunisti ostavili svoje kosti.
Gospodine ili druže Kalik, pored primjedbe koju vam je uputio Teofilo Stivenson i koja stoji, meni je zapela za oko navedena rečenica. Da li možemo pričati o osvetoljubivosti nekog pisca, a pogotovo pisca te veličine kakav je bio Borislav Pekić? Zar nije jedan od njihovih zadataka da nas obične smrtnike upozoravaju na malicioznost društva i pojava u njemu? I kako onda možemo reći da takav pisac ima osvetoljubive želje? Po vašoj logici je i sudija koji osudi bandita osvetoljubiv, za milog Boga pa nije mu dao da se olako izvuče. Šta bi bilo da Pekić nije doživio od strane skakavaca to što je doživio, onda mu ne bi bila zalijepljena etiketa osvetoljubivosti, a ovako, on nema pravo da piše o užasima komunizma jer je lično povezan sa njima.
Poštujem vaš politički stav, ali ga prezirem i nipodaštavam kad god uzmognem.
Pokojni Pekić je i dan-danas svetionik nečega svežeg i posle toliko godina od poslednje knjige i sopstvene smrti, a "DŽilas DŽunior" je puka nenaoružana verzija svog oca i predaka "iz odande".
Ne poredite ih nikako, za ime Boga miloga! :(
I vi pravite istu grešku kao vaši prethodnici, Vučinić i "Teofilo". Pretvarate Pekića u pisca oslobođenog svake ideologije, pa bi njegov kritički glas uperen protiv komunizma trebalo da bude oličenje objektivnosti, izraz slobodnog duha jednog intelektualca. A nije takav bio i pokazao sam zašto. Svojim socijalnim poreklom i delatnošću u mladosti zbog koje je bio zatvoren, pre nego što se uopšte počeo baviti pisanjem, bio je jasno na antikomunističkoj strani. Antikomunizam nije ništa manje ideologija od komunizma. Kasnije je kroz književno delo nastavljao tu borbu protiv komunizma, dodatno ogorčen zbog zatvorske sudbine, i otuda kod njega osvetoljubivi tonovi. Već sama činjenica da komuniste naziva "skakavcima", a i vi to usvajate, pokazuje njegovu i vašu netrpeljivost prema komunistima. Mržnja prema političkim protivnicima često u ideologiji desničara dobija oblik rasističkih diskvalifikacija, u kojima se njima suprotstavljene grupe tretiraju kao podljudska bića, ova ili ona vrsta životinja. Tako smo kod Lompara i Antonića imali poređenje "titoista" sa bubašvabama, a ovde komunista sa skakavcima. Podsetiću da su nacisti nazivali Jevreje pacovima...
Dakle, uzaludno pokušavate da Pekića ustoličite u pisca čiji bi glas trebalo da bude glas nekakve "običnim smrtnicima" (kako kažete) objavljene savesti i mudrosti. Zato je vaše poređenje sa sudijom promašeno. Pekić nije bio nepristrasni sudija, već strastveni tužilac, od početka netrpeljiv prema novoj vlasti i ideologiji, kipteći od želje da joj se revanšira. Svoj nesumnjiv književni talenat stavio je u službu klase iz koje je potekao i koja je tokom i posle rata, u vreme revolucije, opravdano doživela poraz. Na žalost, za razliku od mnogih intelektualaca koji su takođe poticali iz građanske klase, Pekić nije smogao snage da se uzdigne nad svoje klasno poreklo i stane na stranu vekovima potlačenih i ugnjetenih koji su u tim revolucionarnim godinama uzvraćali udarac. Žalosno je da je bio toliko slep za istinu i pravdu komunizma...
"Poštujem vaš politički stav, ali ga prezirem i nipodaštavam kad god uzmognem"
Još jedna smehotresna kontradikcija kod Pekićevih sledbenika. Uh, ala bi vam učitelj nalupao šamare!
Ne, vi nas ne poštujete, to govori drugi deo vaše izjave. Niti to tražimo, daleko bilo; vredi uživati nečije poštovanje samo ako taj uživa naše poštovanje. A vi u našim očima ne uživate to poštovanje, dakle, mi otvoreno govorimo o vama ono što i vi mislite o nama, a ne želite da otvoreno kažete. U tome je sva razlika između komunističke iskrenosti i antikomunističkog licemerstva.
Bilo bi pošteno da i vi i mnogi drugi priznate da se u većini vaših komentara ne radi ni o kakvom argumentovanom pobijanju komunizma, već uglavnom o izlivima slepe antikomunističke mržnje. Ali, bez obzira na to, verujem da će trezveniji deo javnosti sasvim lako prozreti o čemu je ovde sve vreme reč...
to što vas prezirem i nipodaštavam, ne znači i da vas ne poštujem kao protivnika.
Poštovanje se sastoji u tome što vas shvatam VRLO ozbiljno. Vi ste opasnost po društvo (komunisti) bili i ostali.
Dalje, potšujem vas jer vas ne vređam niti sam u prizemnim pretnjama, pa makar virtuelnim šamarima. Da vas ne poštujem, provlačio bih u svojim komentarima daleko ozbiljnije tonove, pa dok se moderacija ne seti ili zasiti.
Ipak, prezirem vas kroz ceo život a nipodaštavam gde god stignem, ali ne na NSPM, jer je javni medijum i neću da budem prost, niti da budem cenzurisan.
Sve najgore vam želim kao komunisti, a najbolje kao čoveku. Ako je to spojiva kombinacija? :)
P.S. Pekić mi nije ideolog, već samo još jedan od patriota i sjajnih vizionarskih srpskih pisaca. Bio sam mlad kada je umro, ali sam uspeo da ga "stignem", barem simbolično.
Nemam fantazmagorične predrasude o mirnoj građanskoj eliti. Naprotiv, na putovanjima i u razgovorima sam od dobrovoljaca (onih koje Vaši zovu Ljotićevcima) slušao u tučama sa Đilasom i njegovima pre rata. I to vrlo objektivno. To su (dobrovoljci), da se razumemo, bar delom svog ideološkog bića, Vaši, a ne moji istomišljenici. Da, da, g. Kalik. Jugosloveni. I jedni, i drugi.
Nema u Srbiji idealizovane, mirne, građanske elite. Pre rata su postojali samo izdanci. Posle rata su ih komunisti satrli. Ovo danas su deca Vaših heroja iz Drugog svetskog rata. I unuci. To što je Pekić hteo da im vrati u svom idealističkom zanosu, ne mogu mu zameriti. Nije u sebi nosio toliko agresivne i negativne energije kao Tito, Đilas, Krcun i Moša Pijade. Nije bio mediokritet.
A poetika jugoslovenskog postmodernizma, koji je opstao samo u Srbiji, književnog, filmskog, jezičkog galimatijasa u kome je ideološka pripadnost jedini estetski kriterijum i jedina prečaga na lestvici napredovanja ka stipendiji u Sekešfehervaru? Rezultat tog Jugoslovenstva, g. Kalik je beogradski taksista koji je cenjeni pisac u izdanjima šifrovane televizije. Rezultat je i totalni kolaps srpske kulture i trijumf neobrazovanog polusveta koji u tzv. slobodnim medijima od Srbije pravi novu Jugoslaviju. Rezultat je parada polutanske kontrakulture u kojoj bi ljudi kakav je bio Pekić, ljudi njegove snage i erudicije bili poetske, etičke gromade. Za početak biste, ako pišete sa divljenjem o Jugoslovenstvu, mogli da pogledate šta ti Jugosloveni danas rade (u) Srbiji, umesto što se bavite Stojadinovićevim sestričinama.
Gornji citat je izvanredna analitička minijatura!
Neki pak, pišu komentare duže i od tekstova koje komentarišu, pa opet - samo povećavaju šum!
Dakle, toliko o "demokratiji" i "parlamentarizmu", držimo se pravila "demokratske" igre sve dok čuvaju našu vlast, a ako je ugrožena, bez dileme ćemo ih suspendovati. Protiv komunista je sve dozvoljeno. I tako je bilo u svim drugim slučajevima u Evropi i svetu (Pariska komuna, Spartakov ustanak u Nemačkoj, Oktobarska revolucija, Španski građanski rat, Čile, Venecuela itd.), uvek se vodila žestoka borba protiv komunista, ne birajući sredstva zarad očuvanja interesa starih vladajućih klasa, njihovog tlačenja i eksploatisanja miliona ljudi koji su i dan-danas potpuno vidljivi na svakom koraku.
E takvu elitu su jugoslovenski komunisti u jednom trenutku satrli, preokrenuli tok bitke koja se vodila decenijama i vodiće se i dalje, sve dok postoji klasno društvo i oni koji ga svim sredstvima štite. Pekić je pokušao da obnovi postojanje tog društva, u vrlo realnoj političkoj delatnosti, a ne (samo) u "idealističkom zanosu". I prošao je onako kako su prošli mnogi komunisti pre rata kada su pokušali da ostvare svoju zamisao humanog društva. Zašto bi komunisti postupali drugačije? Dakle, radi se prosto o pravdi.
Tu prizemnu tezu o današnjoj "deci komunizma" sam inače toliko puta osporavao, i ne želim da se ponavljam. Ali, ako već govorimo ko su čija deca, onda se, po vašoj "logici", isto tako može reći da su pripadnici odbegle ili kvinsliške elite iz perioda Drugog svetskog rata deca pobednika iz Prvog svetskog rata. Da li ste onda spremni da korene kukavnog ili kapitulantskog delovanja ove elite tražite među herojima Prvog svetskog rata? Ako niste, to znači da veza između biološkog porekla i konkretnog političkog delovanja, koju vi i ostali antikomunisti i antititoisti uporno papagajski ponavljate u slučaju "dece komunizma", jednostavno ne drži vodu. Nečiji biološki potomci mogu da sasvim iznevere zavet svojih predaka. Oni mogu biti njihova biološka, ali ne i duhovna deca; teza o "deci komunizma" previđa ovu bitnu razliku. Stoga, možete do mile volje tražiti među današnjim kvinslinzima decu nekadašnjih partizanskih heroja i komunističkih rukovodilaca. Njih svakako ima, to niko ne spori. Ali, prebacivati odgovornost za njihovo izdajničko delovanje na ideologiju i praksu nekadašnjeg sistema potpuno je sporno. Ta ideologija i praksa je bila antiimperijalna, dok današnji kvinslinzi služe imperijalnom agresoru, isto kao vaši miljenici i ljubimci tokom Drugog svetskog rata. Stoga ste ovima mnogo bliži nego što mislite. Za nas istinske komuniste patriote nema među vama suštinske razlike.
Zato je i Jugoslavija o kojoj govorim nešto sasvim drugačije od onoga o čemu danas pričaju evroatlantisti. Ona je spolja nezavisna, a ne bilo čija kolonija.