Господин Вучинић каже да се Пекић залагао против сваке политичке и идеолошке искључивости, а затим цитира самог Пекића који каже да се „дубоко није слагао слагао са начелима и праксом“ комунистичке идеологије. Дубоко не слагати се с нечим очигледно значи то искључивати. У Ђиласовом одговору налазимо Пекићеву изјаву која још експлицитније потврђује ову његову антикомунистичку идеолошку искључивост: „Значи, с једне стране смо имали десни фанатизам, јер морам признати, ми смо били фанатици, не гори од комуниста. То је била беспоштедна битка.“

Вучинић даље каже да Пекић никако не може бити сматран осветничким антикомунистом, а затим опет цитира самог Пекића који, над рушевинама комунизма, не допушта да се комунисти олако извуку позивањем на своје племените идеале, називајући их „левим будалама“ и очигледно их сматрајући непоштенима, пошто они „поштени“ морају да се провуку мимо њих. Не допустити некоме да се олако извуче, називати га „будалом“ и квалификовати га као непоштеног, све то јасно открива осветољубиве жеље онога ко заступа овакве ставове.

Сама по себа није спорна Пекићева антикомунистичка идеолошка искључивост и осветољубивост. Она је спорна само за некога ко се сматра комунистом. Али, независно од идеолошког опредељења, спорно је када неко хоће да докаже једно, а затим за потврду тог става користи нешто што управо побија тај став. Овде је реч о елементарној самопротивречности, мимо сваке идеологије.

Видимо да је Пекић једном изјавио: „Ударао бих шамаре за најмању логичку грешку!“ Контрадикција је највећа логичка грешка. Питам се шта би Пекић урадио Вучинићу да је жив...

@ Теофило Стивенсон

Понављате исту грешку као и Вучинић. Нема потребе да обојица будете већи пекићевци од Пекића, тј. да од Пекића правите нешто што он није био. А није био врста писца који се клони непосредног политичког ангажмана и са уметничке дистанце критикује друштвену стварност. Још мање неко ко ни у свом књиженом делу не рефлектује актуелна политичка дешавања, као нпр. Иво Андрић. Не, Пекић је до сржи био у политици, ватрен, непомирљив, идеолошки сасвим доследно антикомунистички опредељен, од младости до преране смрти. И такав фанатизам који сам Пекић спомиње говорећи о себи, мени импонује, ма колико се са његовим идеолошким опредељењима не слагао. Ви, напротив, желите да стерилишете овог политичког Пекића, претворите га у пуког интелектуалца, а његову критику комунизма у интелектуалистичку, чиме чините насиље над његовим ликом и делом. Верујем да би се Пекић од вас оградио да је жив.

Зато се не може Пекићева идеолошка искључивост спрам комунизма третирати као чисто вербална, то је напросто фалсификат. Из Ђиласевог текста видимо да је он врло рано конципирао свој конзервативни политички програм, и поставио питање освајања власти, тј. преласка са речи на дело. Ангажовао се после рата у илегалној антикомунистичкој организацији ("Југословенска демократска омладина"), која је за крајњи циљ по свој прилици имала обарање нове власти, и због тога провео пет година у затвору. А након повратка у земљу 1990. одмах се политички активирао и почео да држи говоре по месним и другим организацијама, а не само по књижевним клубовима и другим интелектуалним салонима. То је био стваран Пекић кога ви овде хоћете да препарирате, сводећи га на слободнолебдећег интелектуалца...

"Не допустити некоме да се олако извуче, називати га „будалом“ и квалификовати га као непоштеног, све то јасно открива осветољубиве жеље онога ко заступа овакве ставове."
Господине или друже Калик, поред примједбе коју вам је упутио Теофило Стивенсон и која стоји, мени је запела за око наведена реченица. Да ли можемо причати о осветољубивости неког писца, а поготово писца те величине какав је био Борислав Пекић? Зар није један од њихових задатака да нас обичне смртнике упозоравају на малициозност друштва и појава у њему? И како онда можемо рећи да такав писац има осветољубиве жеље? По вашој логици је и судија који осуди бандита осветољубив, за милог Бога па није му дао да се олако извуче. Шта би било да Пекић није доживио од стране скакаваца то што је доживио, онда му не би била залијепљена етикета осветољубивости, а овако, он нема право да пише о ужасима комунизма јер је лично повезан са њима.

@ dragy mg

И ви правите исту грешку као ваши претходници, Вучинић и "Теофило". Претварате Пекића у писца ослобођеног сваке идеологије, па би његов критички глас уперен против комунизма требало да буде оличење објективности, израз слободног духа једног интелектуалца. А није такав био и показао сам зашто. Својим социјалним пореклом и делатношћу у младости због које је био затворен, пре него што се уопште почео бавити писањем, био је јасно на антикомунистичкој страни. Антикомунизам није ништа мање идеологија од комунизма. Касније је кроз књижевно дело настављао ту борбу против комунизма, додатно огорчен због затворске судбине, и отуда код њега осветољубиви тонови. Већ сама чињеница да комунисте назива "скакавцима", а и ви то усвајате, показује његову и вашу нетрпељивост према комунистима. Мржња према политичким противницима често у идеологији десничара добија облик расистичких дисквалификација, у којима се њима супротстављене групе третирају као подљудска бића, ова или она врста животиња. Тако смо код Ломпара и Антонића имали поређење "титоиста" са бубашвабама, а овде комуниста са скакавцима. Подсетићу да су нацисти називали Јевреје пацовима...

Дакле, узалудно покушавате да Пекића устоличите у писца чији би глас требало да буде глас некакве "обичним смртницима" (како кажете) објављене савести и мудрости. Зато је ваше поређење са судијом промашено. Пекић није био непристрасни судија, већ страствени тужилац, од почетка нетрпељив према новој власти и идеологији, киптећи од жеље да јој се реваншира. Свој несумњив књижевни таленат ставио је у службу класе из које је потекао и која је током и после рата, у време револуције, оправдано доживела пораз. На жалост, за разлику од многих интелектуалаца који су такође потицали из грађанске класе, Пекић није смогао снаге да се уздигне над своје класно порекло и стане на страну вековима потлачених и угњетених који су у тим револуционарним годинама узвраћали ударац. Жалосно је да је био толико слеп за истину и правду комунизма...

Друже Калик,

то што вас презирем и ниподаштавам, не значи и да вас не поштујем као противника.

Поштовање се састоји у томе што вас схватам ВРЛО озбиљно. Ви сте опасност по друштво (комунисти) били и остали.

Даље, потшујем вас јер вас не вређам нити сам у приземним претњама, па макар виртуелним шамарима. Да вас не поштујем, провлачио бих у својим коментарима далеко озбиљније тонове, па док се модерација не сети или засити.

Ипак, презирем вас кроз цео живот а ниподаштавам где год стигнем, али не на НСПМ, јер је јавни медијум и нећу да будем прост, нити да будем цензурисан.

Све најгоре вам желим као комунисти, а најбоље као човеку. Ако је то спојива комбинација? :)

П.С. Пекић ми није идеолог, већ само још један од патриота и сјајних визионарских српских писаца. Био сам млад када је умро, али сам успео да га "стигнем", барем симболично.

Горњи цитат је изванредна аналитичка минијатура!
Неки пак, пишу коментаре дуже и од текстова које коментаришу, па опет - само повећавају шум!

Не видим међу данашњом елитом децу Тита, Крцуна или Моше Пијадеа (кад их већ спомињете), а не верујем ни да је Алекса Ђилас сасвим у евроатлантистичком блоку. С друге стране, видео сам и видим многе партизанске хероје, или њихове потомке, како бране Југославију и Србију током последњих 20 година. Као што сам видео и видим многе антикомунисте, са коренима у пораженој (пред)ратној елити, како стају на страну нових светских господара, САД-ЕУ-НАТО.

Ту приземну тезу о данашњој "деци комунизма" сам иначе толико пута оспоравао, и не желим да се понављам. Али, ако већ говоримо ко су чија деца, онда се, по вашој "логици", исто тако може рећи да су припадници одбегле или квинслишке елите из периода Другог светског рата деца победника из Првог светског рата. Да ли сте онда спремни да корене кукавног или капитулантског деловања ове елите тражите међу херојима Првог светског рата? Ако нисте, то значи да веза између биолошког порекла и конкретног политичког деловања, коју ви и остали антикомунисти и антититоисти упорно папагајски понављате у случају "деце комунизма", једноставно не држи воду. Нечији биолошки потомци могу да сасвим изневере завет својих предака. Они могу бити њихова биолошка, али не и духовна деца; теза о "деци комунизма" превиђа ову битну разлику. Стога, можете до миле воље тражити међу данашњим квинслинзима децу некадашњих партизанских хероја и комунистичких руководилаца. Њих свакако има, то нико не спори. Али, пребацивати одговорност за њихово издајничко деловање на идеологију и праксу некадашњег система потпуно је спорно. Та идеологија и пракса је била антиимперијална, док данашњи квинслинзи служе империјалном агресору, исто као ваши миљеници и љубимци током Другог светског рата. Стога сте овима много ближи него што мислите. За нас истинске комунисте патриоте нема међу вама суштинске разлике.

Зато је и Југославија о којој говорим нешто сасвим другачије од онога о чему данас причају евроатлантисти. Она је споља независна, а не било чија колонија.