Писци који пишу само за себе не виде своје "Мртвоузице" али упорно остају у активној журци у којој су "Скршени људски калупи". Све чешће се песници чије књиге читаоци читају,разумеју и воле нападају речима са осиромашеним уранијом.Где су потрошене благе речи?

Ponekad, dok dushom duh u nama gori setimo se, zivimo, trenutak bezvremeni, kad neka tiha, blaga, nevidljiva ruka zaustavi vreme, i osetim tada u tom trenu jednom, svu milinu veka života bez kraja, i dobrotu neku, utehu i prostor, k'o da vetar govori, dok miluje zemlju, -ne boj mi se čedo, ti si dete večno, nema smrti- san je, samo deo ovog večnog, bezvremenog sveta; Udalji se onda, i opet na zemlji dok stojim i gledam, gle, znam da ne sanjam, a lepse od snova dade taj tren jedan utopljen u večnost- il je vreme stalo i večnost se javi, il se java večnosti u trenutak zavi. Komično je tada pogledati ljude; jedan drugog il goni il hvali, dodvorava il kvari, kako jadan čovek može biti, a opet viši od neba i zvezda, stvarna komika je znati i videti gde crv crva goni. Nema stvorenja kao čovek što je - kad je dobar može i do Boga biti, a zao gori od đavola samih. O kad bi umeo da taj tren podelim, da sve što živi, u trenutku jednom oseti da radost ne umire, da se život ne gasi, da je samo jedna neumesna šala sva beda i patnja, jad i čemer sveta i smrt kao strašna neumitna pretnja. Ali nek pozna svako kome život treba- dobrota je kuća gde život boravi, ne odlazi nikud, tu je, neće žrtvu, samo dobru volju da se javi svemu od dobrote što je, da se odazove, da radost dozove.

Нису они о којима пише Цане усамљени у противљењу поетском, односно Божјем, виђењу света. Недавно у фељтону "Политике" В.Ј. наводи примедбу Е.Ј. на религијску исправност овог рефрена М.Б. Заиста,И мени је боље да ћутим о оваквом "разумевању" поезије.