Nasa vlada nije odolela ni mnogo vecim budalastinama,i stetocinskim delima ,pa nece odoleti ni ovoj budalastini u nizu.

Umesto rešavanja konkretnih slučajeva, ponovo imamo negativnu generaliѕaciju kako bi nas ubedili da nam je u SVEMU, pa i u najprirodnijoj ulozi roditelja potreban supervizor. Uostalom, zar nismo odgovorni za genocid u Srebrenici, zar nismo najokrutniji narod i jednini izazivači rata radi ostvarivanja svojih interesa?! Mi smo crne ovce ali će zato par belih ovnova da nas nauči pameti i prevaspita.

Moramn da demantujem autora članka. Živim na Novom Zelandu. U poslednjem pasusu, gde se pominje NZ istina je sledeća: prethodna vlada Helen Clark je izglasala neki takav zakon da se šamaranje dece kažnjava, ali nas sve vreme mediji ubiše u pojam kako to nije ništa i kako će se to primenjivati samo u ekstremnim slučajevima. Građani su se pobunili. U međuvremenu je došlo do smene vlade. Građani su Sakupili 400.000 potpisa (odnosno 10% stanovništva) i dobili pravo da organizuju referendum po ovdašnjim zakonima. Na referendumu je 89% ljudi glasalo PROTIV tog zakona o šamaranju, ali je novi premijer John Key jednostavno rekao da ga ne interesuje šta narod misli. Dakle, ovde na NZ ipak ne smem da bijem decu!
P. S.
Da odgovorim na poslednje autorovo pitanje: Naša (srpska) Vlada neće odoleti!

Ovako glasi jedna istinita priča iz veoma skorog perioda:

Živeo u Beogradu jedan veoma vredan i valjan mladić iz grada u unutrašnjosti Srbije. Po završetku studija zaposlio se u Beogradu i pošto mu je devojka zatrudnela reše oboje da se venčaju.
Devojci se, međutim, odjednom ushtedne da se porodi u svom rodnom gradu, a ne Beogradu, jer će joj tamo oko deteta pomagati majka, koja je ''njen najbolji prijatelj u životu''. Mladić se tome odlučno suprotstavi, devojka se naljuti, iste večeri spakuje i otputuje u svoj rodni grad.
Pošto duga ubeđivanja da mu se vrati ne pomognu, mladić padne u depresiju, ubrzo napusti posao i takođe vrati u svoj rodni grad.
Par godina je živeo besciljno, na teretu svojih roditelja, nalazeći kakavu-takvu utehu u devojčici koja se u međuvremenu rodila i koju mu je sud odobrio da viđa u određenim intervalima.
Redovnim odlaskom u crkvu, uz molitvu i post, mladić uspeva da se povrati iz depresije, upozna skromnu i pobožnu devojku sa kojom se ubrzo oženio.
Vredan i preduzimljiv, uspeo je i da zakupi kiosk u svom rodnom gradu gde je prodavao literatutu i štampu. Posao je krenuo i stvari su počele da se popravljaju.
Čuvši za njegovu ženidbu, bivša ''žena'' počinje da šizi od ljubomore i u nastupima histerije četvorogodišnjoj devojčici priča sve najgore o ocu.
Kada je otac došao da je ponovo vidi, devojčica mu je sručila u lice sve moguće psovke i uvrede, naučene od majke, na šta joj iznervirani otac uzvraća šamarom.
Majka istog trenutaka zove policiju.
Na sudu iz osvetoljublja zbog njegove ženidbe izjavljuje da je otac ''pretukao i davio'' njihovo dete.
Sud osuđuje oca na osam meseci zatvora.
Posao sa prodajom štampe propada, kiosk se zatvara.
Venčana žena, sama i bez prihoda, čeka dete.
Čovek se još uvek nalazi na izdržavanju kazne u okružnom zatvoru.

Reč je o jednom mom poznaniku, a njegova priča pokazuje do čega u praksi dovode ''evropske vrednosti'' odnosno ''ženska'' i ''dečija prava''.
Šta li nas tek čeka kada, ne daj Bože, uđemo u EU ?

Za harmonican porodicni zivot preduslov je harmonicno ili bar logicno uredjeno drustvo. Covek je prevashodno deo svoje porodice, ali i drustva u kojem egzistira. Kvalitet provedenog vremena u drustvu, bilo u skoli, na univerzitetu ili na poslu, ima nezanemarljiv uticaj na covekovo raspolozenje i koncentraciju. Srbija nije model drustva koji coveku nudi kvalitetan drustveni i individualni zivot! Srbija pre svega nije drzava jer nema definisane granice. Srbija nema ekonomiju kojom bi ljudima ponudila resenja egzistencijalne prirode. Stoga ljudi u Srbiji moraju biti nespokojniji nego u vecini drustava. Nespokoj implicira manjak raspolozenja i koncentracije, a posledicno i problem porodicnog zivota. Odnos prema detetu je problematican u svim drustvima. Na zapadu je drustvo tesko bolesno. Porodica placa danak hedonizamu i samozivosti koji su neprestano promovisani kroz spektakl neoliberalnog drustva. Medjutim, rec je o Srbiji koja pokusava da bude Zapad, ako ne fakticki onda bar fiktivno. Bolesno! Jos jedan bolestan potez odnarodjene vlasti koja je iskoristila jadni narod da se domogne trona i sprovede diktate zapadnih sponzora. Radi se o blesavom zakonodavstvu koje daje drzavi za pravo da vam ulazi u bracnu postelju kad mu se prohte. Ko normalan bije decu? Deca mogu imati korektivnu po zadnjici, ali niko normalan ne tuce decu. Vlast u Srbiji po ko zna koji put skrece sa teme kvaliteta socijalnog zivota koji je preduslov zdravog drustva i zdravih medjuljudskih odnosa. Zakoni vec postoje za mnoge stvari ali se ne primenjuju! Da li je potrebno pisati poseban zakon kojim bi se sprovela istraga nad malverzacijama Mladjana Dinkica, koji je primera radi izbrisao iz drzavne kase vise od dve milijarde evra na racun udela drzave Srbije u vlasnistvu nad Zagrebackom Bankom? Da li je potrebno pisati poseban Ustav da bi Boris Tadic postovao odredbe Ustava u stavci o sukobu interesa? Zakone koje imamo su dobro polaziste za pravnu drzavu. Zutima nije do toga!

Za "gorštaka" i druge komentatore. Onomad poslah NSPM-u obiman materijal (3 poruke) mog ličnog
"slučaja", koji prilično liči na "slučaj" prijatelja g-dina "gorštaka" (samo nema zatvora, ali zato "ima" "seksualnog zlostavljanja maloletnog lica" (sic!). "Cenzor" to ne propusti, što i ne zameram, ipak je bilo obimno i sa ličnim tonom! Ipak, to ne umanjuje problem, jer se radi o nečem vrlo značajnom, a to je dalje urušavanje porodice kod Srba. Porodice pritisnute makro-(osiromašenje, ratovi, bombardovanje, hiperinflacija,
"europske" reforme i prilagođavanja) i mikro- (nasilje i/ili "nasilje" u porodici, sa "sigurnim ženskim kućama") izazovima. Sada su se pojavili razni "dušebrižnici", kao npr. "psihološkinje",
poklonice ideologije (šta je to nego IDEOLOGIJA?!) pedocentrizma, kao ogranka ljudskopravaške ideologije. To je još bolje opisano u intervju/ polemici, prenesenoj iz "Politike",koju su vodili pomenuti g-din Z. Milivojević i g-đa Nevena Čalovski-Hercog. Da ne ponavljam tu g-đu , samo ću citirati zaključak "njenog" "tima", povodom sudskog veštačenja o "načinu viđanja roditelja sa detetom". Taj zaključak veštačenja (plaćen mojim novcem, eda bi dokazao (sic!), da mogu nesmetano da viđam moje dete!) glasi: "Imenovani ima nedovoljno razvijene kapacitete roditeljstva i ne prepoznaje prave potrebe deteta!" Eto, o tome se radi! Neko se meša u odnos roditelja i deteta, zastupa interese jedne strane u sporu (iako treba da bude objektivan!), daje mišljenje o nečijoj "podobnosti"... I time imenuje kao mentalni poremećaj uobičajenu varijaciju u ponašanju članova prirodne porodice. A prirodna porodica je DETE, MAJKA I OTAC. Ako se Otac i Majka raziđu, malo Dete, uobičajeno je pod starateljstvom Majke, ali MORA MU SE OMOGUĆITI NESMETANA KOMUNIKACIJA SA OCEM, ZBOG PREVASHODNO PSIHOLOŠKIH POTREBA DETETA! Neko uzurpira pravo procene i (samo)proglašava se za arbitra?! Zbog kojih razloga?! Andrić: "VREME KAD PAMETNI ZAĆUTE, BUDALE PROGOVORE, A FUKARA SE OBOGATI!" Nastavak!

Kako je netačan i veoma tužan ovaj pasus teksta!

Postoje jaki argumenti protiv telesnog kažnjavanja dece, a upoznati su sa njima svi koji su pročitali relevantnu literaturu.

Nije tačno ni da je telesno kažnjavanje neophodno u podizanju dece - postoje efikasne metode disciplinovanja koje ne uključuju vređanje - ni emotivno, ni fizičko. Roditelji primenjuju silu onda kada ne znaju drugačije da razreše neki problem, ali to ne znači da drugi izlaz ne postoji. Roditeljski zadatak nije lak, i naivno je misliti da ćemo ga valjano obavljati tek tako, bez ikakve pripreme i dodatnog obrazovanja. Zato se, za svoje dobro i dobro svog potomstva, treba da dobro informisati o vaspitanju i metodama postupanja u raznim situacijama.

I na kraju, više je nego žalosno videti da neko poredi odnos roditelja i deteta sa odnosom policije i kršilaca zakona.

@Vladimir Dž
Rotšildova ekipa.

Hvala Bogu, jedan normalan tekst na temu vaspitanja dece.Gospodin je verovatno imao posla sa pedagogijom, ranije.Da vam kazem, da imam prijateljicu prosvetnog radnika i kada je pitam ko predlaze takvo nakanzo gradivo i takve udzbenike, ona mi odgovara da to rade "strucnjaci" koji nikada nisu nosili skolski dnevnik, vec su preko veza otisli u savetnike i pisce udzbenika.Tako je i kod nas sada, sto se tice domaceg vasitanja dece.Pravila nam propisuju oni koji ili nemaju dece, ili su roditelji problematicne dece.E, zato, ovaj clanak odudara od takvih vaspitaca i dobro je da ga mnogi dobro procitaju i shvate.Da nije bilo takvog vaspitanja, pitanje je da li bih ja bila ovo sto jesam/a smatram da sam dobra/ i tako isto sam vaspitala i svoju dece , koja su, za sada, dobra.Autoru sve najbolje i zelja za mnogo slicnih tekstova.

Naravno da sam protiv zlostavljana dece,ali sam i protiv toga da se država u tolikoj meri petlja u vaspitanje dece.Smatram da su batine nekada potrebne. Navešću svoj slučaj. Nisam ni pošao u školu,o matematici ni pojma nisam imao, a zdipio sam neku paricu iz tašnice naše podstanarke, koja mi je trebala da kupim čokoladu. Pošto je mama dobila informaciju lepo me je posadila pored sebe i najmanje pola sata ubeđivala kako ne valja krasti. Nije me plašila policijom,verovala je da me može na lep način uveriti da grešim. Razgovor se završio sa punim poverenjem i mojim obećanjem da se to više nikada neće desiti. Naravno da sam opet napravio isto. Ovaj put sam uzeo više da počastim i drugare. Valjda sam mislio da ću manje odgovarati ako me uhvate, jer sam imao saučesnike.Tad sam dobio batine koje i danas pamtim. Nikada mi više nije palo na pamet da uzmem nešto tuđe...Ova vaspitna mera je bila produktivna za mene. Za nekog drugog , možda, ne bi bila.

Svi znamo koliko su ljudska prava važna, a koliko su često bila politički zloupotrebljavana. Autor pokušava da ukaže na opasnost od agresivnog, NVO tipa pristupa u radikalizaciji pitanja dečjih prava
kod nas. Nažalost, stiče se utisak da autor nije iskoristio svoje profesionalno iskustvo i znanje da kompleksnije i potpunije oslika ovu važnu problematiku. Ovako se sve, manje više svelo na parodiju tipa "Niko ne sme da vas bije - osim narodne milicije". A da, tu su još, mama i tata, ako te milicija zapostavlja.

@Stojanka. Vi nam baš kao spartanska majka svima odgovoriste "s njim ili na njemu".
Taj zatvarač o kome Vi pričate postoji već oko 40 godina,ali moj mlađi brat je baš voleo da vidi šta ima ispod...Ja sam voleo baš da se igram pored lajkovačke pruge u Lazarevcu, a mojoj nani se to nije svidelo. Draga Stojanka, bar pročitajte deo komentara. Nilo ovde ne kaže da decu treba maltretirati, a ovi novi fazoni da su majka i ćerka drugarice kao i otac i sin su upravo izmišljeni da rade kontraproduktivne stvari. Drugari mogu da budu, ali samo eventualno pradeda i praunuk.