Слажем се да је све то производ"лабилног" карактера дулљанских црногораца или монтенегрина или црвених кроата или...ко ће схватити карактер који не постоји.
никто

Штедимлија је на крају Другог светског рата побегао у Беч и тамо га у ухапсила Црвена армија. Провео је неколико година по совјетским гулазима и 50-их се вратио у Југославију. Мало је одробијао, а након пуштања из Загреба друговао је са Крлежом. Чак је поново постао и активан као писац, додуше под псеудонимом Томаш Марковић...

Тај изрод Штедимлија имао је врло значајну улогу приликом стварања Павелићеве "хрватске православне цркве". То показује о каквом морбиду и каквом усташи је било реч. Жалосно је што се наша српска Спарта након пада са власти Момира Булатовића отвара за такве идеје, које у Црној Гори нису имале прођу чак ни у време када је демонизовани Штедимлија ходао земљом...

Савића је ујак запослио као секретара школе у Белој Паланци. Тамо је проневерио новац из школске касе. Покрао је школу па побегао у Загреб.

Bas uvek se potpisujete velikim slovima.

У загребачком Вјеснику, највећем хрватском листу, огласио се шездесетих и почетком седамдесетих година XX стољећа и стари хрватско-усташко -комунистички и монтенегрински зеленашки идеолог Савић Марковић Штедимлија , као велики заговoрник рушења Његошеве капеле на Ловћену. Штедимлија је за време Другог светског рата живео у Загребу и био је главни сарадник хрватских усташких листова “Спремност” и “Хрватски народ”. У њима је он у безброј чланака и тзв. расправа заговарао познате хрватске усташко – комунистичке и монтенегријске зеленашке тезе, које су усвојили монтенегрински зеленаши о Црној Гори као о “Црвеној Хрватској”.
Наставак (1)

Све је одлично написано и документовано – али, између Штедимлије и Ђукановића постоји и једна повећа временска “рупа“ - тј. вишедеценијски период под комунистичком диктатуром. У тексту ми недостаје неки “мост“ преко те временске рупе, а то би могао бити макар и кратак пасус о непрекидном, систематском вишедеценијском комунистичком насилничком етно-инжењерингу, којим су потискивали све српско у Црној Гори, као и у изјашњавању њеног становништва (и становика пореклом из Црне Горе у другим областима Југославије) на пописима становништва: притискивали су их да се етнички изјашњавају не као Срби, него као Црногорци. И, ево – уз тај мост би се јасније видео континуитет између Штедимлије и Ђукановића.

Корисна је и књига "Шћепан Мали загонетка историј2Е Растислава Петровића из 2001. г. Све ово препоручујем и аутору чланка.

Štedimlija nije bio jedini koji je pobrkao konce onoga što pripada etničkom, nacionalno-političkom, i onoga što pripada rasnom. Etnos autentičan, ali i fluidan i elastičan koliko i jezik, savremene nacije su konstruisane istorijskim i ideološkim putem (Hrvat u 18. vijeku nije imao ikakvog pojma o prvim hrvatskim kraljevima, šahovnici, a kamo li o popu Dukljaninu), a fizički tip je nešto što se preliva preko nacionalnih granica. Nesumnjivo je da fizički Crnogorci, Hercegovci, i Dalmatinci podudaraju, što se više nego jednom htjelo upotrijebiti za potrebe revizionizma, ali ako sa tog stanovišta Hrvati polažu ekskluzivno nacionalno pravo na taj dinarsko-kraški fizički tip (koji se odavno prelio i u Srbiju) kao na neotuđivi dio svog etnosa, onda se moraju odreći slavonskog u korist npr. Mađara. Naravno sve ovo je apsurd. Fizički tip nas određuje u onolikoj mjeri u kojoj dodređuje naš karakter, duh, i vrijedonosni sistem. (Kinezi ni za 500 godina provedenih u Srbiji neće postati Srbi).