Steta sto g. Vladusic nije izvukao krajnje konsekvence iz svojih teza. A krajnja konsekvenca je da je Biljana Srbljanovic najznacajniji srpski pisac danas, dok je Matija Beckovic najbeznacajniji.

Vladusic ne spominje imena aktuelne srpske knjizevnosti, nego samo ona najvaznija iz razlicitih perioda u kojima je srpska knjizevnost uspevala da svoj duh udene u moderne, tj. svetske forme. To znaci da srpskoj knjizevnosti predstoji tezak, ali i privlacan posao: da ostane srpska, ali da formom zainteresuje i druge, kako su to poslednji put cinili Kis i, posebno, Pavic (mnogo manje Popa, popularan pre svega u americkim knjizevnim krugovima, jer je bio "podesan" za knjizevna izucavanja!). Da li bi Vladusic proglasio B. Srbljanovic za najboljeg srpskog pisca, kako nagovestava prvi komentar (potpisan imenom "Pera")? Obratno - polupismena Srbljanovicka cak nije ni dobar primer "kolonizovane" knjizevnosti, buduci da ona proizvodi antisrpske paskvile, sa jednim ciljem: da ugodi zapadnim politickim ocekivanjima; ona, dakle, uopste kroz vrata ozbiljne knjizevnosti ne prolazi. Dok sluzi i dok postoji zanimanje da sluzi ona ce biti "dobra", ali ni njeni mentori sasvim sigurno je ne smatraju knjizevnicom - zasto bi i kako bi to mogao ciniti umni knjizevni teoreticar Vladusic?! Beckovica sto se tice - on jeste velik pisac, ali je i primer pisca koji je sustinski neprevodiv! Otud ostaje pitanje kako bi on bio docekan u evropskim knjizevnim krugovima, u nekom boljem trenutku: jer, smrt Milorada Pavica nisu ni primetili u Nemackoj, Americi, Francuskoj, iako su ga pre dvadeset i nesto godina slavili kao prvog pisca 21.veka! No, on je za ove "prosvecene" narode "umro" vec pocetkom 90-ih, jer nije hteo da se okrene protiv svog srpskog naroda! Srbiju otad u knjizevnom svetu "predstavljaju" u Nemackoj Bora Cosic i Bogdan Bogdanovic, odskora i ovaj nedorasli Vladimir Arsenijevic - svi samo zato sto vredno isporucuju trazenu robu, predstavljajuci Srbe kao divljake. U Francuskoj je recena Srbljanovicka "glavna", ali oni nju tamo ni sami ne promovisu kao srpsku, nego kao - antisrpsku autoricu! Ista ta antisrpska crta na Zapadu "prodaje" i osrednje "bosanske" pisce Jergovica i Hemona.

Не знам, некако премного има мисли а никаква акција, рекао бих да НСПМ служи као анестетик.

Сам је ипак Хелдерлин, мада мало банално звучи, "дао одговор" у својој поеми: та богоостављеност је уједно боготражитељство. То је најдубљи извор поезије, чисто делање, аналогија Стварања (поесис). Питања као што је "европеизација" итд. долазе касније, то је нижи слој у који се у књижевност укључује оно што јој по суштаству није примарно: Свети Сава је у Карејској ћелији, у житију свог оца, у Доментијановим сазрцањима, а Номоканон је секундаран.
Чим питање "европеизације" итсл. постане превасходно, књижевност долази у опасност идеологизације, тј. усвајања поетике чији извор није у самој књижевности, па се књижевност мора ослобађати, колико год велика дела настајала под нпр. европеизацијом.
Тренутно смо, бар што се тиче поменуте европеизације, на степену где смо били у доба дијамата. Књижевност би, по овој филозофији паланке, требало да квазипросветитељски убије стару и створи нову културну матрицу народа. Зато је и потребно и могуће од једног полуписменог панкера медијски направити писца.

Примајући Нобелову награду за књижевност, Андрић између осталог рече да је књижевност ништа друго него "потреба човека да човеку прича о човеку", што су чинили "чобани поред ватри и кириџије на путовањима".Из те бомогдане потребе настале су у оним мкрачним непросвећеним временима све "умотворине" нашег народа које су и стетски и дидктички и у сваком погледу интересантне слушаоцу и читаоцу и овим "светлим просвећеним временима",наравно уколико му европросвећеношћу и разним "напредним" политичким и естетским идеологијама и разним модернитетима није испран, не само мозак, него и целокупно биће деформисано, у толикој мери да више не зна ни ко је ништа је ни шта хоће, те што би народ реко "јурца од немила до недрага", сад му је комунизам, сад капитализам, сад мини сад макси, сад Исток, сад Запад .А ни академизирани приповедачи, у тежњи да буду "савремени и модерни" тешки су за ухо, нису ни сјенка од оних неписмених и непросвећених приповедача који се слушају без даха.

све је ту од Хедерлина до Киша! али где сте ту Ви г-дине Владушић?

"Дудо, моја дудо", да ли сте ви пакосни, или само ништа не разумете? Речи могу бити такође итекако озбиљна акција. Зато ваљда и има толико напада на нспм.

Владушићу и његовим колегама честитам формирање књижевне групе П-70!