Зашто је ДС пропала странка? Зато јер њени похлепни лидери подржани од стране запада, ниси били способни да воде странку акамоли да воде државу. Остаци ове странке то доказују. Крај приче.

Код нас је политичка борба ништа друго до такмичење у популарности. Осим људи који их пишу, нико други из било које странке појма нема шта пише у политичком програму било које од њих, а о гласачима да и не говорим. Нама Србима је вазда било битније како неко прича него како неко ради. Гласа се за познате фаце, нарочито када освоје власт.

Да би се говорило о крају ДС или било које друге странке треба се сетити како је почело вишестраначје тих деведесетих.

Прво, пре вишестраначја је било једностраначје и нека врста партијске управе која је ишла и до граница велике строгости па и даље, да не употребљавам јаче изразе.

И одједанпут вишестраначје.

Људи су мислили да је нормално да свако буде у странци по избору, међу истомишљеницима и да се залаже за неке принципе најчешће новооткривене принципе о подели власти на судску извршну итд. што је публику терало у одушевљење и занос. Било је и других примера да се може рећи нешто позитивно и о националности и националситима па су и такви падали у несвест од среће.

Људи су на улици питали једни друге " А у коју ћеш ти странку", и сви су одговарали значајно, ја ћу у зелене или покрет обнове краљевства. Сећжам се кад је покојни Цуне рекао на ТВ " Ја ћу у демократску, највише ми се свиђа тај назив".

А онда се испоставило да то није то. И људи су се разишли.
То је све.

Лепо је аутор објаснио да са Мићуном, Шунатовцем, изанђалом Чомићком, татиним сином Балшонеом и сличним ликовима, ДС нема никакву будућност. Међутим, суштински проблем ДС је што се Лутовац понаша као енглеска краљица, и против дотичних не чини апсолутно ништа, тако да се стиче утисак да та екипа, а не он воде ДС. То се онда рефлектовало и на међустраначке односе, где је дружина потпомогнута режимским медијима успела у својој намери да се отвори фронт према Дверима, који су им очито већи проблем него режим, а све то доприноси негативној слици целе опозиције и додатном слуђивању бирача. Но, ако ДС нема снаге да се са таквима разрачуна, ко сам ја да се буним, углавном, мени ДС након нестанка неће превише недостајати.

Problem demokratske stranke je daleko dublji i radikalniji. Nije toliko sama stranka u pitanju koliko credo na kome ona postoji kao i principi koje javno deklariše. Naime, sama demokratija je u problemu. Pa, onda, tako i sve partije koje plivaju na njenim talasima. demokratija je kao princip posustala, zapravo, postala je nejaka pa i problematična. prevazišle su je savremene tehnologije. izgubila je funkciju prenosnika i transmitera onoga što se zbiva u jezgru društva, nauke i tehologija. zapravo, samo građanstvo a pogotovo taj legendarni "srednji sloj" izgubio je društvenu važnost i neophodnost. Pukla je zora novih znanja, otuda i htenja. Demokratija je postala preuska za takva nadanja i ostvarenja. Eto, otuda su i stranke sa demokratskim predzankom postale "odjednom" zastarele, dakle, prevaziđene....

Ono što niko od političara tzv. "prave opozicije" ne shvata je činjenica da se ovog momenta nekim čudom desi da nestane Vučić i SNS niko od nas glasača "prave opozicije" ne bi glasao ni za jednu stranku koja sad čitni tu "pravu opoziciju". Što pre shvate da glasamo za njih iz očaja to bolje za njih.