Мислим да је Бучићу, коме "не пада на памет да се кандидује ѕа место председника Србије" свеједно ко ће се кандидовати.
Овде недостају емотикони,
оно кад се смејеш да не би плак`о.
Препоруке:
21
2
2
понедељак, 10 фебруар 2020 16:08
markiz
Svaka cast Cvijetine! Ala si ih demaskirao, aferim!
Препоруке:
34
3
3
понедељак, 10 фебруар 2020 16:50
Сава Старији
Ја бих као противвучићевог кандита предложио Миломира Главчића.
Зашто? Укратко - зато што има све оно што Вучић нема а што нам је потребно. Зато што је потпуна супротност ономе што Вучић ради.
Када будем имао времена пробаћу да детаљно образложим.
Наравно, има ту пуно али, али нека остане да сам изашао са таквом идејом овде.
Препоруке:
12
2
4
понедељак, 10 фебруар 2020 18:22
Душко Гајић
А ја мислим да би идеалан кандидат који би победио Вучућа био Бранислав Трифуновић(на жалост, прошло је време националдемократа, сад су на цени „стручњаци опште праксе“). Али он би морао да једно годину дана носи пристојна одела, буде обријан и уредно потшишан. Да се понаша озбиљно, како приличи председнику и да прича оно што углавном и прича. Да идеологију-ако је случајно има, што није баш препоручљиво, остави на страну, већ да главно оружје у кампањи буде рационалност и оно што је заједничко свима у Савезу за Србију(он би сад рекао, па то је онда ништа). Победа би била сигурна, али само уз добру Банетову психолошку припрему. Као када припремамо боксера за меч. Млађа Ђорђевић је добар кандидат, али ја за мог гарантујен, а Ви Цвијетине, не верујем да би смели за вашег да гарантујете.
Е сад, једино што правимо, обојица, рачун без крчмара.
Проблем је што је мој кандидат уметник и што има пуно бубица, али све се може. БАНА ЗА ПРЕДСЕДНИКА!
Препоруке:
4
18
5
понедељак, 10 фебруар 2020 19:06
ЗР
Миливојевић је лепо скренуо пажњу на неке ствари.
Ко је читао књижицу Весне Малишић "Зоран Ђинђић - Сан о Србији", где је он дао опширан интервју у коме је описивао стање у опозицији и догађања 2000. године, могао је да прочита да се Ђинђић са Коштуницом био договорио да овај буде председнички кандидат, али на председничким изборима у Србији који су требали да буду одржани 2002. године, а да се 2001. године ради на организацији. Дакле, размишљало се преко две године унапред.
Нажалост, данашња опозиција није у стању да се договори да ли треба да се излази на изборе у Параћину и Шапцу. Такође, такву личност је врло тешко наћи. 2017. је то могао да буде Јеремић, али је Јанковић се брже-боље излетео, Бошко Обрадовић такође, Радуловић је промовисао удбашког пајаца Белог, тако да је тешко од таквих људи очекивати да резонују две године унапред.
Препоруке:
18
2
6
понедељак, 10 фебруар 2020 21:23
синиша
Велике земље уколико нису монархије имају председнички систем. Немачка има канцеларски систем.
Мале земље треба да су или монархије или да имају парламентарни систем и да председника бира парламент, а да политику води влада. Као у Италији, Грчкој.
Наше искуство са председничким систенмом у коме је председник заиста све а то је био и Милошевић и Тадић и Вучић нису се показали као добро решење.
Мислио сам да је подела власти између премијера и председника у случају Коштуница Тадић катастрофа, али председнички систем у коме се један човек пита за све је лошији.
Ево разлога. Парламентарни систем укључује више људских потенцијала више људи учествује у власти и сигурно знају више него један човек.
Уместо да лицитирамо са именима ( узгред ја се нисам примао да је тај Млађо руски човек, као што није ни Вучић ) да пробамо са парламентарним системом. да парламент бира председника а да премијер води политику и власт.
Препоруке:
1
4
7
понедељак, 10 фебруар 2020 23:01
пензионер Цвико,
@ синиша,
Не слажем се да Председника републике бира Парламент поготово ако су посланици бирани по принципу гласови за партију. Тек ту је потпуно замешатељство које потпуно искључује народ. У том случају, власт је у рукама групе људи које знамо а можда ни не знамо. Решити их се не можемо. Боље је да председника и даље бира народ. Председник У ИМЕ НАРОДА бира мандатара и даје му мандат. Овим чином он је одговоран пред народом. Он попут полицајца прати рад државних органа и по процени или
потреби коригује рад владе. Није манекен. Ако и поред тога нема добрих резултата, председник тражи враћање мандата. Оно што је онеспособило овај модел јесте мешање амбасадора страних земаља што доказује следеће. Кад је неки њихов миљеник премијер онда сви трубе како је сва власт код премијера. Кад премијер постане председник, прича се понавља, председник је најважнији. Други проблем је што ни један председник није затражио враћање мандата а то се на западу дешава, перфидно али се дешава.
Препоруке:
11
1
8
понедељак, 10 фебруар 2020 23:54
Nenad
Umesto da se razmislja o potpunim bedastocama tipa "kako da Djilas osvoji vlast", bolje da razmisljamo kako se zapravo resiti ovog jarma na vratu. Dokazano je da se ovde vlast ne moze smeniti bez potpune podrske sa Zapada i kako onda smeniti nekoga ko ispunjava sve sto mu Zapad kaze. Tako sto ce se vlast napadati sa desne strane, a ne sa leve kao sad. Nemoguce je srusiti ovu vlast sa leve strane posto leva strana misli sve sto ova vlast radi. Treba sa desne strane vrsiti pritisak na vlast i tako joj onemoguciti brzu izdaju (kao sto su radikali i SNS vrsili pritisak na Tadica) i onda ce Zapad sam da ih smeni kao sto su i Tadica. Jedino sto nam tada umesto tadasnjeg Vucica koji se dobro uzivio i sazivio u izdajnickoj ulozi, treba neko kao Dodik. Neko ko ce se pretvarati da je sa Zapadom dok ne preuzme vlast, a onda se udaljavati od njih. Takva strategija nam treba, a nikakvi SZS i slicno, nikad se sa Djilasima i slicnima necemo resiti ovog zla.
.jpg)
Овде недостају емотикони,
оно кад се смејеш да не би плак`о.
Зашто? Укратко - зато што има све оно што Вучић нема а што нам је потребно. Зато што је потпуна супротност ономе што Вучић ради.
Када будем имао времена пробаћу да детаљно образложим.
Наравно, има ту пуно али, али нека остане да сам изашао са таквом идејом овде.
Е сад, једино што правимо, обојица, рачун без крчмара.
Проблем је што је мој кандидат уметник и што има пуно бубица, али све се може. БАНА ЗА ПРЕДСЕДНИКА!
Ко је читао књижицу Весне Малишић "Зоран Ђинђић - Сан о Србији", где је он дао опширан интервју у коме је описивао стање у опозицији и догађања 2000. године, могао је да прочита да се Ђинђић са Коштуницом био договорио да овај буде председнички кандидат, али на председничким изборима у Србији који су требали да буду одржани 2002. године, а да се 2001. године ради на организацији. Дакле, размишљало се преко две године унапред.
Нажалост, данашња опозиција није у стању да се договори да ли треба да се излази на изборе у Параћину и Шапцу. Такође, такву личност је врло тешко наћи. 2017. је то могао да буде Јеремић, али је Јанковић се брже-боље излетео, Бошко Обрадовић такође, Радуловић је промовисао удбашког пајаца Белог, тако да је тешко од таквих људи очекивати да резонују две године унапред.
Мале земље треба да су или монархије или да имају парламентарни систем и да председника бира парламент, а да политику води влада. Као у Италији, Грчкој.
Наше искуство са председничким систенмом у коме је председник заиста све а то је био и Милошевић и Тадић и Вучић нису се показали као добро решење.
Мислио сам да је подела власти између премијера и председника у случају Коштуница Тадић катастрофа, али председнички систем у коме се један човек пита за све је лошији.
Ево разлога. Парламентарни систем укључује више људских потенцијала више људи учествује у власти и сигурно знају више него један човек.
Уместо да лицитирамо са именима ( узгред ја се нисам примао да је тај Млађо руски човек, као што није ни Вучић ) да пробамо са парламентарним системом. да парламент бира председника а да премијер води политику и власт.
Не слажем се да Председника републике бира Парламент поготово ако су посланици бирани по принципу гласови за партију. Тек ту је потпуно замешатељство које потпуно искључује народ. У том случају, власт је у рукама групе људи које знамо а можда ни не знамо. Решити их се не можемо. Боље је да председника и даље бира народ. Председник У ИМЕ НАРОДА бира мандатара и даје му мандат. Овим чином он је одговоран пред народом. Он попут полицајца прати рад државних органа и по процени или
потреби коригује рад владе. Није манекен. Ако и поред тога нема добрих резултата, председник тражи враћање мандата. Оно што је онеспособило овај модел јесте мешање амбасадора страних земаља што доказује следеће. Кад је неки њихов миљеник премијер онда сви трубе како је сва власт код премијера. Кад премијер постане председник, прича се понавља, председник је најважнији. Други проблем је што ни један председник није затражио враћање мандата а то се на западу дешава, перфидно али се дешава.
https://svetigora.com/emisije/oziljci-i-opomene/
одлични су саговорници вреди одслушати.