Gomila besmislica.

Nisam nikakav jugonostalgicar,smatram je srpskom nesrecom,ali moji su samo uzeli puske da se bore protiv ustasa.Sigurno nisu razmisljali o tome da ce taj sistem posle rata slati ljude na Goli otok i slicno.

па није ваљда смо тамо и само тада сарађивали?

Dobra je zabava zajamčena kada piše gospodin Sotirović jer se čovjek mora grohotom smijati nakon njegovih pamfletića u kojima partizanima vidi trn u očima, a četnicima ni balvan.

Čovjek ni nakon gotovo sedam desetljeća nije naučio da se tzv. NDH zvala Nezavisna Država Hrvatska. Dakle nema ni govora da je prva riječ bila «neovisna». Već se tu primjećuje Sotirovićeva površnost! Da se i ne govori da nije naučio da se nazivi država pišu velikim slovima…

Partizani su poslije rata bili nemilosredni baš prema ustašama, dok su domobrane uglavnom poštedili. A s ustašama su, a to Sotirović ne bi priznao ni da ga muče, itekako surađivali njegovi i Samardžićevi ljubljeni četnici.

Pa da vidimo…

(2)
Просто је невероватно да члан комисије др Бојан Димитријевић и даље користи испразне комунистичке фалсификате о Николи Калабићу, резервном капетану, касније потпуковнику, комаданту горске краљеве гарде. Наиме, њему није довољан деманти генерала УДБ-е Ђоке Јованића који је дословце изјавио у НИН-у : ..."прича је смишљена да би се додатно обешчастио четнички покрет". Не, он као члан државне комисије и даље "млати празну сламу" иако се представља као модеран, од идеологије удаљен, млади историчар!

Али што се тиче, усташко-партизанске сарадње, мени је најинтересантнији случај усташког потпуковника Марка Месића. Он је са својом "Црном Легијом" послат као испомоћ генералу фон Паулусу командату опсаде Стаљинграда. После слома Паулусове армије, оне усташе што преживеше заједно са Месићем формираше ни мање ни више него "партизанску југословенску бригаду" и заједно са Русима "ослободише" Београд! Ја мислим, да историја света није забележила овакав један гротексан случај! У мемоаристици, овај случај је најбоље описао пуковник Велимир Пилетић, комадант крајинског корпуса а касније 8 групе јуришних корпуса у својој књизи "Судбина српског официра". Он је по наређењу врховне команде прешао Дунав и дошао у сусрет Русима, у румунском граду Крајови ради координације будућих акција против Немаца. Тамо је затекао као "новог ослободиоца" усташу Месића. И сад замислите сцену : српски официр, пуковник Пилетић који се цео рат по планинама борио против Немаца и Бугара, стоји испред усташког потпуковника Месића који је клао Србе па Русе и сад је "ослободилац".

Оваквих случајева има колико хоћете. Ја мислим да ниједном народу није толико фалсификована историја једног периода колико је овом нашем напаћеном српском народу! С тим у вези, дивим се гдине Сотировићу вашем бескомромисном ставу по овом питању. Једино тако се можемо изборити са духом комунистичких фалсификата.

Прецењује се моћ партизана. Они су једино били способни да се крију по шумама и горама и беже од непријатеља уз успутно убијање ненаоружаних цивила ткзв. народних непријатеља.

Сарадња са усташама не чуди јер им је главни заједнички непријатељ био српски народ.

Добро, а ѕашто онда ти четници нису ништа ослободили, Београд нпр.?

Sin i ćerka Draže Mihajlovića su tokom rata bili u partizanima (NOVJ) Da li će i oni, i njihovi potomci biti "tretirani" u praksu po metodu koji nudi ova naučna teorija? I da dodam, španska država još nije otvorila arhive iz rata 1936-39. Šta nama to nudi nazovi naša nazovi naučna inteligencija, novi krug , jedan više od Danteovih devet?

Г. Сотировићу,

имате ли неке изворе о словеначким четницима, тачније о Плавој гарди, која је била под командом ђенерала Драже Михаиловића? Њен командант је био Карло Новак, који је био потпуно одан Краљу и Југославији. Било би добро да се пише и овој теми, јер то само појачава легитимитет ЈВуО. Чини ми се да и питање словеначких четника и даље представља неку врсту табу-теме, иако би оно морало да занима српске истраживаче. Један од преживелих плавогардејаца, војвода Урош Шуштерич и даље у свом дому држи огромну слику Драже Михаиловића. Такође, признато им је и право на пензију. Иначе, недавно је у Српском либералном клубу боравила једна мања група пријатеља из Словеније, која припрема документарни филм о ЈВуО. Биће то пун погодак. На тај начин ћемо лакше оборити фалсификате произашле из југословенске комунистичке историографије, која се углавном - по својим ставовима - подудара са хрватском историографијом. Тек када то остваримо Србија ће моћи да крене напред.

Partizanski pokret činili su najvećim delom Srbi. Da li neko može da poveruje da su ti Srbi podržavali ustaše koje su klale njihove majke, sestre, žene i decu? Da li neko može da prihvati monstruoznu tezu da su Srbi koji su otišli u partizane bili ludaci, monstrumi, mazohisti, koji su podržavali genocid nad sopstvenim narodom i nad sopstvenim porodicama?

Ova Sotirovićeva konstrukcija strašno podseća na najmračnije revizionističke pamflete i u tom smislu predstavlja uvredu za sve žrtve ustaškog genocida i za sve partizane koji su dali život u borbi protiv nacizma.

Не треба говорити о сарадњи партизана и усташа, него комуниста и усташа. Пошто су тад сви партизани били Срби, сем оно нешто комунистичког руководства, испада да су сви ти сељаци партизани радили свесно на сопственом уништењу. Неће бити тако.
За сарадњу комуниста и усташа зна се из предратног периода, а зна се одавно и за њихове ратне везе. Какве везе имају с тим Срби сељаци који су утекли испред усташког ножа у партизане, јер нису имали где?

Из оваквих текстова се стиче утисак да партизани ништа друго нису радили него "сарађивали са усташама". То ме подсећа на комунистичку историографију, само изврнуту наопачке.

Negirati saradnju komunista i ustasa na razbijanju "Versajske tvorevine"sto su svojim potpisima potvrdili dr Budak i M.Pijade jos pre rata je zaista uzaludan posao.Tragicna personifikacija te saradnje je i smrt Dragise Vasica za koga se jos ne zna sa sigurnoscu koja od strana potpisnica ga je usmrtila ...I uvek se nadje neki "Srbin" koji je spreman i danas da pogine za Broza,bratstvo i jedinstvo,Trst...A lepo nam je govorio Ivan Krajacic-Stevo:"Koliko treba da vas pobijemo pa da se opametite"

"Не Србе на врбе,већ Србе на Србе..."- Стјепан Месић.
Фасцинантно је како ово делује десетинама година уназад и увек се нађу неки запенушани Срби спремни да гину за своју фиксацију.Једни заслепљени борачким пензијама,швапским кућама из колонизације и свешћу да су "људи посебна кова",и други који живе у успоменама на битке које нису вођене,али да јесу у њима би баш они пожњели славу и гуслари би их опевали као Марка и Милоша.Ево и ја имам сазнања из прве руке о четницима и партизанима;Причали ми отац и мајка.Он је био партизан од '43,а мајка девојчица од 13 година у чијој кући је био четнички штаб.Оцу се није допадало што је на пример партизан могао да буде стрељан ако нешто добаци "другарици",док је његов командир имао више швалерки него гаћа (биле су дефицитарне,мислим гаће),а теоретски били су равноправни.Мами се није свиђало што су они,власници куће морали да спавају под "'лебном вуруном" јер су кућу преузели четници којима је била потребнија.Затим,отац је често причао приче о борбама у којима је учествовао,које су вероватно биле малчице "зачињене" његовим јунаштвом,док се мама није могла сетити да је икад чула да су се четници негде сукобили са Немцима.Тачно је да су веома мрзели Немце;Кад чују да ови неким послом долазе у село (околина Шапца)четници су у знак протеста одлазили у шуму а враћали се кад падне мрак,љутито тражећи од бабе "да скине тигањ да обесе пушку".Зна се шта се спрема у тигању.За то време,тата се по босанским гудурама одавао преждеравању лободом,брезовом кором и других макробиотичких делицијама.Укратко,не верујем ни комунистима ни четницима.Истина је као и обично негде између,али мислим да у овом тренутку Србија има преча посла него да се свађа око тога дали је боља једна или друга верзија другог светског рата.

@Кригер (3)

Дакле, комунисте али и војнике ЈВуО дочекује операција "Шварц" која је спроведена са око 65.000 немачких војника, при чему је окосницу овог напада чинила немачка елитна 1 брдска дивизија. Ђенерал Михаиловић је ту показао маестрално војно знање јер је на време извукао своје трупе из обруча и склонио се преко Рашке у Србију,али у обручу остадоше мучни партизани који нису имали куд. Како је Ђилас говорио, они су мислили да их по већ утврђеном споразуму Немци неће дирати појачавајући то уверење чињеницом да у комунистички штаб треба да стигне Ханс Ото, немачки изасланик! Међутим, Немци ударише озбиљно, не бирајући ко је четник а ко партизан. Ђилас је говорио да је у тим моментима Ранковић љутито говорио : "Ето нам спразум са Немцима" а да је Тито изнервирано "млатарао папирима потписаним са Немцима и бацао их унаоколо".
Обруч који је био око њих, партизани су покушавали пробити на неколико места али безуспешно све док обруч није у очајничком наступу пробио Коча Поповић и то својевољно, без знања Тита. То пробијање је изведено у правцу Трескавице и то преко положаја који су држали војници 369 усташке легионарске дивизије. Гле чуда! Чак су касније немачки генерали описивали врло слабо држање ове дивизије у овој операцији.
Епилог ове аматерске авантуре полуписмених ликова који су се представљали као генерали "партизанске и народноослободилачке војске" је био катастрофалан. Према скоро свим изворима (чак и комунистичким) у овој операцији је побијено преко 7000 партизана и ко зна колико цивила из тих крајева. Наравно, "другу Старом" и његовим бројним "теоретичарима и другарицама секретарицама" није ни длака с главе зафалила.

Ето Кригер, то ти је отприлике след догађаја који се десио марта-јуна 1943.

Deroko netočno navodi da je Velebit više bio u Zagrebu nego u šumi. U knjizi «Vladimir Velebit – svjedok historije», na stranici 284, prilikom opisivanja ožujskih pregovora s Nijemcima (3. 1943.), Vladimir Velebit govori o susretu s Horstenauom.

Tada ste se prvi put susreli s njemačkim vojnim predstavnikom u NDH, generalom Glaiseom von Horstenauom?

Velebit: General Horstenau pozvao je na razgovor samo mene, ne i Đilasa. Taj njegov postupak, kao i neke kasnije postupke prema meni, mogu objasniti samo kao izraz prijateljskih osjećaja prema mom ocu i djedu, koji su, kao i Horstenau, bili visoki austrijski oficiri, dakle, njegove kolege. On je znao da ja nisam Vladimir Petrović (pod kojim sam pseudonimom došao na pregovore u Zagreb), već zagrebački advokat Vladimir Velebit, sin generala Ljubomira i unuk generala Dušana. Zato me najvjerojatnije nije odao ustašama. Siguran sam da je njemački podoficir, koji me pratio na putu do generala Horstenaua i vidio da me neki ljudi na ulici prepoznaju i pozdravljaju, a ja se pravim da ih ne vidim, koji je bio prisutan i kada me u jednoj drogeriji (u koju sam svratio da kupim četkicu za zube) blagajnica prepoznala i uzviknula: "Zar ste vi, gospodine doktore, ovdje, a ja sam čula da ste u partizanima", o tome izvijestio svoje pretpostavljene, a oni generala.
Prilikom našeg prvog sastanka u Zagrebu, razgovarao sam u okvirima memoranduma koji smo Đilas, Koča i ja potpisali u Kulen Vakufu.

Glaise von Horstenau u svojim memoarima spominje te razgovore s vama i, kao što ste sami rekli, s uvažavanjem konstatira da su i vaši pred bili visoki austrijski ofidri Što možete reći o tom Austrijancu u Hitlerovoj službi?

Velebit: Sa Horstenauom sam se susreo i razgovarao samo tri puta, u svojstvu par tizanskog pregovarača, no na osnovu čitanja njegovih memoara i nekih radova iz međuratnog vremena, stekao sam određeno mišljenje o njemu.

@Владислав Б. Сотировић



Ja mislim da Vi, gospodine Sotiroviću, zaslužujete onu Vajmarsku nagradu barem koliko i Sonja Biserko. A možda i više! Sonja Biserko relativizuje zločin hrvatskih nacista, a Vi, osim toga što krivicu za hrvatske zločine delom prebacujete na srpske antifašiste, još i višestruko umanjujete zločin nemačkih nacista (Kragujevac) i opet odgovornost za zločin prebacujete na srpske antifašiste.

... što će reći da su se partizani, ustaše, Rusi, Nemci i Englezi, i ko zna ko još, verovatno svi, zaverili protiv četnika... Drugi svetski rat nije bio rat između Sila osovine i Saveznika. Drugi svetski rat bio je rat protiv četnika. Velika zavera celog sveta protiv Draže Mihailovića!

Jovan Deroko
“Ali što se tiče ustaško-partizanske saradnje, meni je najinteresantniji slučaj ustaškog potpukovnika Marka Mesića. On je sa svojom "Crnom Legijom" poslat kao ispomoć generalu fon Paulusu komandantu opsade Staljingrada. Posle sloma Paulusove armije, one ustaše što preživeše zajedno sa Mesićem formiraše "partizansku jugoslovensku brigadu" i zajedno sa Rusima "oslobodiše" Beograd! Ja mislim, da istorija sveta nije zabeležila ovakav jedan groteksan slučaj!”
Prilog temi, nekoliko inf. koje sam upamtio iz kazivanja svedoka i neposrednog učesnika koji više nije sa nama: Pomenuta ustaška jedinica je bila deo grupe sa zajedničkom komandom, koja je bila sastavljena od nekoliko vojski iz država sa prostora eks-JU (pored ustaša u njoj je bilo i oficira predratne vojske, domobrana, i dr) – grupa je bila sastavljena na nemački zahtev, kako bi se dokazala lojalnost Hitleru i podržali nemački napori na istočnom frontu (sličnost sa nekim sadašnjim ratovima na Istoku je slučajna). Nakon ruske pobede kod Staljingrada, preživeli „jugosi“ iz ove grupe su zarobljeni i ponuđen im je izbor: da budu streljani ili internirani u Sibir (u zavisnosti od dokazane krivice za zločine) ili da se „dobrovoljno“ organizuju u jedinicu koju su nazvali Prva jugoslovenska brigada i uključe u, sada već ruske, napore za pobedom nad Nemcima, s tim što im je rečeno da će im se u tom slučaju oprostiti pređašnji gresi, te da će učestvovati i u oslobađanju (država formiranih na prostoru bivše) Jugoslavije. U sastavu te jedinice bilo je mnogo iskusnih i sposobnih profesionalnih vojnika i oficira, čije je postojeće borbeno iskustvo (artiljerija plus strelci, mitraljesci i dr.) raslo sa protekom rata, tako da su ih Rusi tokom oslobađanja Srbije, npr. prilikom oslobađanja Smedereva i potom Beograda koristili (poput specijalnih jedinica) za proboj na udarnim pravcima koji su bili dobro branjeni. (Partizanske jedinice su - prema ovom svedoku - u tim operacijama imale, blago rečeno, sekundarnu ulogu.)

Draza Mihailovic je bio vodja najsnaznijeg gerilskog pokreta otpora nacizmu i komunistickim banditima u Evropi!

Teme koje ste pokrenuli važnije su no što se čini, neće vam biti lako da otvorite ta gvozdena vrata, zbog sledećeg – Titove strukture, posebno tajne službe, više od pola veka kontrolisane od Hrvata i ponekog Slovenca, ostale su prilično očuvane u Srbiji iz dva razloga: formirane su u neposrednoj saradnji sa američkom (OSS, tj. CIA, čiji je agent bio i Šubašić, koji je čuvenim aranžmanom doneo Titu Srbiju na kontrolu) i britanskom, i drugim službama, napunjene su njihovim ljudima i potomcima (čast časnim uzuzecima u tim službama, koji su uglavnom marginalizovani) koji i danas vuku konce, jer su u međuvremenu preuzeli kontrolu nad privredom (preko tajkuna koji su listom saradnici ili na kratkom lancu tajnih službi), političkim strankama (neke su sami i osnovali, a u svim kontrolišu najmanje drugi ešelon rukovodilaca), institucijama nauke i kulture, medijima i javnošću, a svoje parcijalne interese su ponovo uklopili sa stranim interesima (slaba Srbija=miran, tj. pokoran Balkan), tako da je vrlo teško probiti taj snažan i nemilosrdan blok, koji nema interes da se ove teme razjasne, plašeći se gubitka kontrole nad Srbijom, i ometaće ga na sve načine. No,vredi pokušavati, traganje za istinom je tegobno, ali isceljujuće i iskupljujuće.

#драгослав павков#

Ишчитао сем текст и све коментаре више пута и могу рећи да је Ваш једино на месту! Све остало су типична Српско-Српска препуцавања која су нас довела ту где јесмо.

Сотировићу бих поручио да цитира неки конкретан историјски извор и да не прича бесмислице о томе да је 6. Личка стрељала по Крегујевцу `44. На таквим причама се гради независна Војводина и ојачава ткзв. 2. Србија. Ово вам кажем добронамерно, јер има истине у томе што говорите о догађајима у Лици, Банији и др., где су и по сведочењу мојих предака, у време највећих усташких офанзива партизанске јединице биле дислоциране (вероватно не случајно) из места на која су офанзиве полазиле. Свакако да ваља преиспитати и улоги Иве Рукавине и Вељка Ковачевића у свему томе, али тврдити да су партизани у Хрватској масовно колаборирали са усташама, је најгора клевета. Личне фрустрације неспособношћу и недораслошћу Д. Михајловића историјској улози коју је себи покушао наметнути, "равногорци" најрађе лече 6. Личком, "дивљацима са брда усељеним на Дедиње" (не знам само да ли су претходни станари истог, поштеним радом стекли те виле или зеленашењем, док је у Краљевини Југославији било више гладних, но ситих). Михајловић није до краја рата успео наметнути ни сопствену команду потчињеним "командантима", па се тешко ЈВуО, уопште може називати војском. Такође, и приче о Краљу као врховном команданту су за малу децу, јер дотични појма није имао о дешавањима на терену, нити су га занимала, већ се бавио саветима своје таште о уређењу двора по повратку у земљу.

Вероватно сам мало и претерао, али ме је г. Сотировић тешко повредио неким неистинама, које представљају муницију оним снагама против којих се цео живот борим, објашњавајући да исти Срби живе са обе стране Саве, Дрине и Дунава и да су се сви борили против фашизма, али заведени од две идеологије.

@Драгослав Павков, Луди Скретничар и остали. Луди Скретничару број швалерки или девојака како се то каже у Нишу не зависи од броја гаћа, ма колико оне биле дефицитарне , него од неких других суптилнијих ствари. Тачно је да борци партизани и усташе нису сарађивали, али су сарађивала руководства, као што у сваком рату то постоји. Ретки су Срби који су у младости левичари, како то рече Черчил, а у старости десничари или како то рече синоћ господин Јеротић неравно пренесено, треба бити змија, провлачити се и мењати кожу.

Читам текст, читам коментаре...

Трагедија српских подела се наставља. Читајући разноврсне изворе из Другог светског рата, може се закључити да је на терену свако са сваким сарађивао и да се свако са сваким повремено "њушкао". Усташе-четници, партизани-усташе, сви заједно са окупатором, све углавном незванично и по нужди. Најгоре од свега, делује да су се између себе највише гложили партизани и четници, два покрета у којима су Срби чинили већину, а за то време су остали "трљали руке".
Најупечатљивија илустрација националне глупости је што су по доласку Немаца у Црну Гору и партизани и четници заједно поведени у логоре, а четници су у ЦГ отворено сарађивали с Италијанима, опет из нужде, да би се зауставио крвави комунистички пир.

Сам текст јесте једностран и поред тога што садржи вредне изворе. Најглупља ствар која може да се деси је да се сад пође обрнутим путем, да четници и партизани потпуно замене улоге. Суперхероји и супернегативци. У Другом светском рату су постојали позитивни појединци у уопште негативним покретима, јер су оба покрета, убијајући се међусобно, на свој начин доприносила геноциду над сопственим народом.

Мислим да ће у неком од следећих текстова овај господин Сотировић доказати да су Јасеновац контролисали партизани, да Павле Ђуришић није јео талијанске макароне, да је Чичи само мало подршке Амера и Енглеза фалило па да среди оно мало јада од партизаније па да укрка на белом коњу у Београд.

Vlada Srbije radi u interesu Hrvatske.
Time je sve receno.

Svaka vam cast,G.Sotirovicu,na razotkrivanju zlodela komunisticke bande,samo tako nastavite!Sto vise ljudi da sazna,pravu sliku o ljudima koji su ojadili ovu zemlju i jos uvek je unistavaju(partizanski sinovi i unuci)Neka crveno-zuto-plava gospoda uce istoriju za politicki podobne i neka slave svoje lazne ofanzive,kadinjace,i republike a istoriju prepuste pravim istoricarima i mladoj generaciji koja ne zeli da zivi u lazima.Sloboda Narodu!