Centralna scena je hegelovski odnos izmedju vremena kao objektivnog i kao subjektivnog.De Nirov lik, posto je prijavio najboljeg prijatelja, odlazi u kucu opijuma, konzumira ga i smeje se, gledajuci u crveno svetlo, cime izlazi iz objektivnog toka vremena.Iako pogresno misli da je njegov prijatelj mrtav, kada otkrije da je ipak ziv, ali pod drugim identitetom, on nastavlja da se prema njemu ponasa u skladu sa tim drugim identitetom, jer je on mrtav za-njega.Zato trenutak kada njegov prijatelj nestaje u djubretarskom kamionu, crveno svetlo kamiona se pretapa u crveno svetlo kuce opijuma i ono za-mene, postaje po-sebi-za-mene, ali posto je u scenu ukljucen i gledalac, kojem ostaje nejasno da li je De Nirov najbolji prijatelj ovog puta i zaista mrtav, a ne samo za De Nira, dijalatkicki prelaz od za-sebe do po-sebi-za-sebe, ostaje samo romanticarska ironija izrazena De Nirovim osmehom, subjektivizujuci vreme do iskljucenja i samog gledaoca, sto je jedna od zamerki Hegela ironijskom.

Народе, видимо шта нам је донео "Јужни ветар". Време је да променимо ветар а и курс, јер нам ова "јужина" очито не одговара или није прави ветар.

Много тога поучног се може сазнати из овог текста, као на пример да имају ти неки антисрпски филмови, који ламентирају над насиљем и сиромаштвом 90-тих, али како овај филм није такав иако се његов творац усудио да каже како је било криминала тих година, што је сваком поштеном Србину одмах сигнал за узбуну да и он није можда један од оних. На сву срећу није било разлога за бригу, јер ово је дакле један одличан филм, пошто је пропагирао те једне праве мафијашке вредности као што су пријатељство, држање речи, породица а било је ту и национално-религијске традиције.
Овакви филмови се снимају у сваком кутку света али је вероватно земља Србија једно једино место у коме тра ла ла крими прича буде повод за филозофирање на већ уобичајени потпури тема о антисрпству и колонији са хипермаркетима. Иначе само као мали доказ колико српска публика хрли у биоскопе само када препозна прави квалитет, нека послужи податак да је најпопуларнији филм икада у Србији а шта друго већ Тесна кожа, 2. део...

@ Pile u kučinama



Пајкић је епитом позера и шарлатана али је могао да исквари само оно што је кварењу склоно било, јер ако неко од филмског Супермена прави ни мање ни више већ новог хероја антиглобалистичке борбе, онда су проблеми далеко дубљи него само лош Пајкићев утицај. Уосталом и ова прича о српским и антисрпским крими филмовима је још и ништа у односу на оне на тњму суперхеројски жанр у новом српском филму са освртом на Марка Краљевића и Мусу Кесеџију или о сличностима Дарт Вејдера са јунацима Косовског циклуса...

U tekstu je lepo podeljena nasa istorija zadnjih 30 godina... period rata, tranzicije, kolonijalizma...