Centralna scena je hegelovski odnos izmedju vremena kao objektivnog i kao subjektivnog.De Nirov lik, posto je prijavio najboljeg prijatelja, odlazi u kucu opijuma, konzumira ga i smeje se, gledajuci u crveno svetlo, cime izlazi iz objektivnog toka vremena.Iako pogresno misli da je njegov prijatelj mrtav, kada otkrije da je ipak ziv, ali pod drugim identitetom, on nastavlja da se prema njemu ponasa u skladu sa tim drugim identitetom, jer je on mrtav za-njega.Zato trenutak kada njegov prijatelj nestaje u djubretarskom kamionu, crveno svetlo kamiona se pretapa u crveno svetlo kuce opijuma i ono za-mene, postaje po-sebi-za-mene, ali posto je u scenu ukljucen i gledalac, kojem ostaje nejasno da li je De Nirov najbolji prijatelj ovog puta i zaista mrtav, a ne samo za De Nira, dijalatkicki prelaz od za-sebe do po-sebi-za-sebe, ostaje samo romanticarska ironija izrazena De Nirovim osmehom, subjektivizujuci vreme do iskljucenja i samog gledaoca, sto je jedna od zamerki Hegela ironijskom.

Narode, vidimo šta nam je doneo "Južni vetar". Vreme je da promenimo vetar a i kurs, jer nam ova "južina" očito ne odgovara ili nije pravi vetar.

Mnogo toga poučnog se može saznati iz ovog teksta, kao na primer da imaju ti neki antisrpski filmovi, koji lamentiraju nad nasiljem i siromaštvom 90-tih, ali kako ovaj film nije takav iako se njegov tvorac usudio da kaže kako je bilo kriminala tih godina, što je svakom poštenom Srbinu odmah signal za uzbunu da i on nije možda jedan od onih. Na svu sreću nije bilo razloga za brigu, jer ovo je dakle jedan odličan film, pošto je propagirao te jedne prave mafijaške vrednosti kao što su prijateljstvo, držanje reči, porodica a bilo je tu i nacionalno-religijske tradicije.
Ovakvi filmovi se snimaju u svakom kutku sveta ali je verovatno zemlja Srbija jedno jedino mesto u kome tra la la krimi priča bude povod za filozofiranje na već uobičajeni potpuri tema o antisrpstvu i koloniji sa hipermarketima. Inače samo kao mali dokaz koliko srpska publika hrli u bioskope samo kada prepozna pravi kvalitet, neka posluži podatak da je najpopularniji film ikada u Srbiji a šta drugo već Tesna koža, 2. deo...

@ Pile u kučinama



Pajkić je epitom pozera i šarlatana ali je mogao da iskvari samo ono što je kvarenju sklono bilo, jer ako neko od filmskog Supermena pravi ni manje ni više već novog heroja antiglobalističke borbe, onda su problemi daleko dublji nego samo loš Pajkićev uticaj. Uostalom i ova priča o srpskim i antisrpskim krimi filmovima je još i ništa u odnosu na one na tnjmu superherojski žanr u novom srpskom filmu sa osvrtom na Marka Kraljevića i Musu Kesedžiju ili o sličnostima Dart Vejdera sa junacima Kosovskog ciklusa...

U tekstu je lepo podeljena nasa istorija zadnjih 30 godina... period rata, tranzicije, kolonijalizma...