Umesto komentara: Danasnji B92 pise o pronalasku malog arsenala u Konculju insistirajuci na 'kriminalnom motivu' za gomilanje naoruzanja, a ne na onom sto cela Srbija zna.
U Politici se divljanje cetinjske sekte i napadi, psovanje i fizicke pretnje vernicima SPC nazivaju 'sukobom vernika'. Kao da su u pitanju dve iste, slicne crkve, a ne SPC i divlja, nepriznata crkva u koju ulaze samo rascinjeni svestenici.
U isto vreme, o Tadicevom odlasku u Kinu se izvestava kao o 'strateskom partnerstvu'. Partnerstvo?! To je izraz za ispruzeni sesir u koji ce daleko najvitalnija svetska ekonomija, a uskoro i nacija, mozda odluciti da ubaci po neki novcic.
Srbiji je potrebno obrazovanje u sferi medija. Douglasa Kellnera sam nekoliko puta preporucio na ovom sajtu, a preporucujem ga i svima koji se bave medijima ili zele da o njima nauce. Moramon da naucimo sta zelimo od digitalnog doba i sta su nam ciljevi u svetu i kulturi koji se munjevitom brzinom menjaju. Onda dolazi reforma obrazovanja. Zasto da nas nova, neminovna smena rezima opet doceka nespremnim?
Препоруке:
0
0
2
четвртак, 20 август 2009 15:52
критика је привид, али
Одличан рад. Ево једног, од многорбојних делова овог текста, који ми се свиђа.
''Медијско креирање „лажних алтернатива“ – „Европејаца“ и „патриота“, нумерисаних и брендираних „Србија“, припуштало је у медије само оне појединце који су одговарали потребним „имиџима“ за јалово распиривање страсти и глуму у ствари једнако подобне власти и опозиције, сачињене од ситносопственичких, себичних креатура, уцењених или усредсређених на одржање сопствене улоге која доноси какву-такву материјалну корист и фигурисање у јавности, строго при томе пазећи да се у јавном мњењу и јавном деловању никада не пређе „дозвољена“ црта.''
Јасно је да држава тежи да контролише опозицију, опозиционе медије, културне и научне установе. Делимчно се то и може разумети, јер би се у противном установе могле отргнути контроли и рецимо произвести стање анархије , нестабилности итд. Дакле, контрола система,установа, интелектуалаца је са једне стране неизбежна. Али мислим да је у нашем случају претерана. У наводно опозиционе медије се доводе управо они који с својим концептима-политичким, идејним, културолошким, економским,индиректно легитимишу владајуће странке. Или се , са друге стране, доводе они који су контролисани на једном вишем нивоу, о чему ''обични грађани'' углавном не знају ништа. И тако у ствари никаква права, бар делимично аутентична опозиција ни не постоји. Типичан индикатор ауторитарне државе. На жалост ово није добро, чак је и опасно, јер уклањањем опозиције у рецимо науци или уметности, преостаје маса као ''субјект историјских процеса'',ванинституционално деловање, улично насиље и остале глупости кроз које се артикулише социјално и политичко незадовољство.
Препоруке:
0
0
3
четвртак, 20 август 2009 16:24
Mladen
Ova analiza zasluzuje da se postavi u temelj savremene srpske drzave.Iskreno sam odusevljen i presrećan saznanjem da postoje ljudi koji sagledavaju potpunu dubinu krize zapadne civilizacije i njenim reprekusijama na srpsko drustvo.Mozda za nas jos ima nade.
Препоруке:
0
0
4
петак, 21 август 2009 07:26
луди скретничар
Апсолутна контрола медија од стране актуелног режима (или чак обратно, али му дође на исто), је главни и основни стуб ове власти.
Препоруке:
0
0
5
петак, 21 август 2009 12:27
Тобожњи ""
Код Гајића:
Са чулне хоризонтале живота „усвојени имиџи“ постепено су постајали репери живљења који су деловали утолико „реалнијим“ што су учесталији били (и то истицани као „позитивни“ и „успешни“) примери стварних људи који су већ „усвојили“ живљење у складу са типским имиџима
„Усвојени имиџи“? Чему овде наводници? Јесу ли имиџи усвојени или нису? ако су усвојени - наводници су сувишни. Ако нису усвојени, шта су? Наметнути? Нека аутор онда тако и каже, а не да хиљаду пута пише усвојени под наводницима. Овде су наводници просто сувишни.
Чему наводници на речи "реалнијим"? Разумемо, аутор би хтео да каже да су ови репери нису стварно реалнији, али - он је већ рекао када је написао да су они деловали реалнијим. Овде додавање наводника не само да је сувишно, него мења смисао изреченог. Деловати реалније значи створити утисак реалности (иако је овај утисак неоснован), али деловати наводно реалније - не значи ништа. Или је деловало реалније или није деловало реалније. У сваком случају, наводници су непотребни.
Исто важи и за за речи „позитивни“ и „успешни“. Аутор би опет хтео да нам стави до знања да примери о којима је реч нису заиста позивитни и успешни. У реду, схватили смо. Али проблем је у томе што се ова речница уопште и не бави тиме да ли су они стварно позитивни и успешни или нису, него да ли су истицани као позитивни и успешни. Ако јесу, наводници су сувишни, јер аутор хоће да каже да су ови примери истицани као стварно позитивни и успешни (без обзира што по његовом мишљењу то нису били). Реченица како стоји у Гајићевом тексту: истицани као наводно позитивни и наводно успешни, значи управо супротно од онога што он хоће да каже – ако нешто истичете као наводно успешно, то значи да изражавате сумњу у његову успешност. Дакле, Гајић је наводницима преокренуо значење реченице.
Препоруке:
0
0
6
петак, 21 август 2009 18:03
ergila
"Рад је настао у оквиру пројекта 149026 који финансира Министарство за науку и технолошки развој"
.jpg)
U Politici se divljanje cetinjske sekte i napadi, psovanje i fizicke pretnje vernicima SPC nazivaju 'sukobom vernika'. Kao da su u pitanju dve iste, slicne crkve, a ne SPC i divlja, nepriznata crkva u koju ulaze samo rascinjeni svestenici.
U isto vreme, o Tadicevom odlasku u Kinu se izvestava kao o 'strateskom partnerstvu'. Partnerstvo?! To je izraz za ispruzeni sesir u koji ce daleko najvitalnija svetska ekonomija, a uskoro i nacija, mozda odluciti da ubaci po neki novcic.
Srbiji je potrebno obrazovanje u sferi medija. Douglasa Kellnera sam nekoliko puta preporucio na ovom sajtu, a preporucujem ga i svima koji se bave medijima ili zele da o njima nauce. Moramon da naucimo sta zelimo od digitalnog doba i sta su nam ciljevi u svetu i kulturi koji se munjevitom brzinom menjaju. Onda dolazi reforma obrazovanja. Zasto da nas nova, neminovna smena rezima opet doceka nespremnim?
Јасно је да држава тежи да контролише опозицију, опозиционе медије, културне и научне установе. Делимчно се то и може разумети, јер би се у противном установе могле отргнути контроли и рецимо произвести стање анархије , нестабилности итд. Дакле, контрола система,установа, интелектуалаца је са једне стране неизбежна. Али мислим да је у нашем случају претерана. У наводно опозиционе медије се доводе управо они који с својим концептима-политичким, идејним, културолошким, економским,индиректно легитимишу владајуће странке. Или се , са друге стране, доводе они који су контролисани на једном вишем нивоу, о чему ''обични грађани'' углавном не знају ништа. И тако у ствари никаква права, бар делимично аутентична опозиција ни не постоји. Типичан индикатор ауторитарне државе. На жалост ово није добро, чак је и опасно, јер уклањањем опозиције у рецимо науци или уметности, преостаје маса као ''субјект историјских процеса'',ванинституционално деловање, улично насиље и остале глупости кроз које се артикулише социјално и политичко незадовољство.
„Усвојени имиџи“? Чему овде наводници? Јесу ли имиџи усвојени или нису? ако су усвојени - наводници су сувишни. Ако нису усвојени, шта су? Наметнути? Нека аутор онда тако и каже, а не да хиљаду пута пише усвојени под наводницима. Овде су наводници просто сувишни.
Чему наводници на речи "реалнијим"? Разумемо, аутор би хтео да каже да су ови репери нису стварно реалнији, али - он је већ рекао када је написао да су они деловали реалнијим. Овде додавање наводника не само да је сувишно, него мења смисао изреченог. Деловати реалније значи створити утисак реалности (иако је овај утисак неоснован), али деловати наводно реалније - не значи ништа. Или је деловало реалније или није деловало реалније. У сваком случају, наводници су непотребни.
Исто важи и за за речи „позитивни“ и „успешни“. Аутор би опет хтео да нам стави до знања да примери о којима је реч нису заиста позивитни и успешни. У реду, схватили смо. Али проблем је у томе што се ова речница уопште и не бави тиме да ли су они стварно позитивни и успешни или нису, него да ли су истицани као позитивни и успешни. Ако јесу, наводници су сувишни, јер аутор хоће да каже да су ови примери истицани као стварно позитивни и успешни (без обзира што по његовом мишљењу то нису били). Реченица како стоји у Гајићевом тексту: истицани као наводно позитивни и наводно успешни, значи управо супротно од онога што он хоће да каже – ако нешто истичете као наводно успешно, то значи да изражавате сумњу у његову успешност. Дакле, Гајић је наводницима преокренуо значење реченице.
Moze li se znati naziv i ciljevi projekta?