типичан аутоколонијални, аутошовинистички дискурс, у коме жртва себе криви за оно што јој се десило, или је у то убеђује сам насилник.
Значи,није у питању историјска наука,него грана медицинске науке,психологије,психопатологија.
Препоруке:
7
1
2
уторак, 24 мај 2016 13:07
Игор
Милош Ковић одлично демаскира митове и конструкције "Друге Србије", који су и овако дубоко компромитовани последњих неколико година.
Препоруке:
20
0
3
уторак, 24 мај 2016 13:19
торпор
Не упуштајући се у детаље, чини ми се да је најважнији аспект тог периода (бар у овом пренетом чланку) занемарен. Поред свега осталог, не сме се заборавити да је до смене династија и политике дошло војним пучем и да су "преторијанци" (Апис, Црна рука) и после довођења Петра I Карађорђевића на престо, били стварни господари ситуације, и то остали све док им регент Александар Карађорђевић није смрсио конце. Дакле, период 1903-1914 може бити само наизглед период (релативне) слободе и демократије - то је, у ствари био мање-више период војне диктатуре. "Виц" и јесте у томе да Србија никада у својој модерној историји није имала период постепеног и мирног развоја друштва, развоја грађанске класе и политичких партија. После 1918: утапање у вештачку, идиотску, творевину Југославију, па 1941-1945 хаотични и крвави грађански рат, па комунистичка диктатура, и сад је под влашћу унука тих комунистичких диктатора ту где је: сва збуњена, у жалосном и безизгледном стању.
Препоруке:
4
8
4
уторак, 24 мај 2016 13:31
Стефан Митров Љубиша
Професоре, шта год ми мислили данас и каква год нам политика била, за поменути период се мора рећи да почиње једном редукованом револуцијом, односно насилним свргавањем и бруталним убиством краља. Далеко од тога да мислим да је Александар Обреновић био добар владар, али последице злочина над њим и њему блиским људима су биле много тешке по Србију и Србе уопште. Ми смо често лицемјерни у тумачењу наше историје. Рецимо, комунистичку револуцију и преузимање власти од Карађорђевића осуђујемо, а никако не помињемо да су и сами Карађорђевићи на власт дошли бруталним насиљем и рушењем закона и поретка. Тај рушилачки подухват се могао прекрити демократијом, али један такав чин је морао да врло брзо да резултат у новом насиљу и новом злочину који се десио у Марсеју. Оно што повезује и један и други злочин је дебелаумијешаност западних сила и њихових тајних служби. Тиме ми треба да се бавимо. Идентификацијом непријатеља нашег народа, а не сталним потврђивањем српске "демократске традиције"...
Препоруке:
6
5
5
уторак, 24 мај 2016 13:33
Београђанин
Врло добар чланак, прочитаћу свакако и књигу.
Нарочито се слажем у оцени да садашње потребе валоризују и интерпретирају историју, и да се тога треба канити, али и са оценом да наши социјални традиционални обрасци носе битне елементе демократичности (саборност, задруге и сл..). Традиционали српски национализам је, заиста, либералистичког и демократског карактера.
Слажем се и да се српски идентитет базира и на елементима након Француске револуције, и на оним старијим.
Дао бих формулу да је наш идентитет: славе+косовски мит+слободарство.
Препоруке:
9
3
6
уторак, 24 мај 2016 13:42
negi
Stvarno za svaku pohvalu da ovakvo delo izlazi.Ako ništa drugo bar će se evidentirati sve naše podele ili zablude koje su nas pratile ceo dvadeseti vek.Po meni je ključna stvar razilaženje istoričara oko toga šta čini indentitet jednog naroda u ovom slučaju srpskog.Da je pobedila,a nažalost nije, teorija Dositeja i Vuka da je osnovni indentitet jednog naroda jezik,mislim da većinu problema koje smo imali u dvadesetom veku pa i danas ne bi imali. Nažalost pobedila je struja koja je naš indentitet gradila i još uvek gradi na pipadnosti pravoslavnoj veri(kao da Srbi nisu postojali i pre prihvatanja hrišćanstva) čimu su ogroman broj Srba različite vere "gurnuli" ili isključili iz Srbstva i koje su prisvojili drugi narodi kao svoje. Drugi problem je što naš jezik koji nije proglašen za naš indentitet svojataju drugi ili koji hoće.Srpska crkva i dalje forsira takav stav(služba na staroslovenskom) koji danas ni većina Srba ne razume ali se ona i dalje drži toga i pored pogubnih posledica.
Препоруке:
5
9
7
уторак, 24 мај 2016 14:04
Црни мачор
Негију
Не слажем се са твојим ставом, али то ми не смета.
Само ми реци где си нашао "старословенски" тојест црквенословенски у служби СПЦ.
Од црквенословенског је остало само хорско појање, које је изузетно тешко превести и то је једини разлог зашто опстаје.
Све што свештеник чита је на савременом српском језику.
Препоруке:
6
0
8
уторак, 24 мај 2016 15:02
шмрљ
право каже... А просто то се каже - "слобода златна", - без израбљивања, и наметања оног што народ неће ?! Џабе `демократија` ако тога нема...
Препоруке:
1
0
9
уторак, 24 мај 2016 15:21
negi
@Crni mačor Uzmi samo obred prilikom sahrane. Glavni protivnik reforme ili uvođenja azbuke Vuku je bila Srpska crkva,koja nije priznavala novo pismo i držala se staroslovenskog koje narod nije razumeo.Ne moram da budem u pravu,to je samo moje mišljenje,ali mislim da je jezik osnovni identitet jednog naroda,naravno ne i jedini,ali osnovni svakako.Pripadnost jednom narodu nikako ne sme biti religijska pripadnost.Čovek se rađa kao pripadnik nekog naroda a ne neke religije,uostalom Isus je dokaz tome kao i većina svetaca koje slavimo,jevrejskog porekla su.
Препоруке:
1
6
10
уторак, 24 мај 2016 15:28
Црни мачор
Негију
Твој је избор да ли ће ти нација бити на првом месту или вера.
Православној цркви је вера на првом месту и то је сасвим природно. Црква није инструмент нације или државе.
"Обред сахране" како га називаш се састоји од више молитава које се поју и од оних које се читају. Оне које се читају су на српском, а оне које се поју на црквенословенском.
У Русији је, на пример, црквенословенски језик једини језик богослужења, док је наша Црква прешла на српски.
Препоруке:
6
1
11
уторак, 24 мај 2016 18:01
negi
@Crni mačor "Pojanje" kako ti kažeš nije obred,pa valjda i to "pojanje" treba neko da razume ali nije to suština.Suština je da identitet bude srpski jezik ili pojednostavljeno,svi su Srbi kojima je maternji jezik srpski, a ne Srbi su svi oni koji su pravoslavci.Ima Srba koji nisu pravoslavci npr.Ivo Andrić je katolik ali se izjašnjavao kao Srbin ali su mu svi spočitavali da se "to ne važi" dok ne pređe u pravoslavlje ili Meša Selimović ili najnoviji slučaj Emira Kusturice. To je poenta.I Andrić i Selimović su pisali na srpskom i zato su se smatrali Srbima,bez obzira na versku pripadnost.
Препоруке:
1
6
12
уторак, 24 мај 2016 18:14
Црни мачор
Негију
Објаснио сам ти да појање не може да се преведе на српски језик, јер је то вид лирике, није прозни текст. Треба обратити пажњу на ритмику, а притом смисаоно не нарушити текст (у питању је свети текст). Савремени српски, бугарски, руски итд. нису довољно смисаоно богати (недостају им конкретни термини) да би појање могло адекватно да буде преведено, зато то и није учињено.
Мени као православцу је битнија вера од нације, идеологије и било ког другог колективног политичког идентитета.
Теби је ближа нација, то је твој став, али не можеш православцу да намећеш свој став, као што он не може да га наметне теби.
Црква нема ниједан тајни инструмент по коме присиљава људе да верују у то да је неко Србин или не. То је дугорочан историјски процес формирања политичке националне свести.
Дакле Црква се бави вером, а не нацијом. Вера не може бити национална, а црква може бити помесна, притом не национална у политичком смислу.
Препоруке:
5
1
13
уторак, 24 мај 2016 18:18
Катарина Крстић
У погледу "расправе" о Богослужбеном језику у СПЦ: ко иде у градске и богомоље уз асфалт слуша преведене сужбе на језику на коме касније, у порти и Бога псује,а коме је до молитве и вере иде у манастире, што даље од пута, да учствује у Православној Литургији на високом српском језику, у коме нема ни псовки, ни ружења, на језику који наши преци једино размеју, и језику који је Богу и Светима угодан и разумљив.
Иначе, професор Којић говори о тренутно најважнијим питањима за нас, Србе, па је боље да јођ једном прочитамо шта има да каже.
Препоруке:
6
0
14
уторак, 24 мај 2016 20:10
сизиф
Кључна замисао била је, дакле, превазилажење вековних верских сукоба, које су велике силе традиционално експлоатисале, кроз измирење, зближавање и уједињавање језички и етнички блиских народа.
Где ли ти београдски професори, који никад нису ни видели Хрвата на свом станишту, налазе ту блискост? Као да је то сколастичко питање.
Према свему што сам ја чуо у свом селу и завичају у Крајини, а у ширем крају је вековима било 15-20% Хрвата, етничка дистанца између Срба и Хрвата је одувек била огромна.
па и православцима Славоније, Срема, Далмације, Босне и Херцеговине.
1889. је у Карловачком владичанству, махом у Крајини, живело 321.000 Срба. Шта би с њима?
Из књиге Манојла Грбића "Карловачко Владичанство - књига 1"
http://bit.ly/1sz4xMf
Поређења ради по попису 1884. у Краљевини Србији је живело 1.693.000 Срба.
http://bit.ly/27Rpl25
Препоруке:
0
2
15
уторак, 24 мај 2016 21:57
Драган, Катун
за Црног мачора
1. Зашто вера изнад нације?
2. Зар вера није идеологија?
--------
Лично сматрам да смо направили страшну грешку што смо веру ставили изнад нације.
Откуд нама право да је светосавље искључива одредница?
-------
Да ли ће преумљени клечећи историчар постати или је већ, оличење нове срПске памети?
Препоруке:
0
3
16
уторак, 24 мај 2016 23:57
сизиф
У добу просветитељства и романтизма, Доситеј и Вук су нагласили језичку припадност као основ идентитета
За разлику од осталих паметњаковића, Вук је макар ишао да погледа. Ево шта сведочи о стању 30-их година 19. века.
У поменутијем овдје мјестима биће најмање око пет милиона душа народа, који говоре једнијем језиком, али се по закону (религији) дијеле на троје: може се од прилике узети да их око три милиона има закона Грчкога... Само прва три милиона зову се Срби или Србљи, а остали овога имена неће да приме, него они закона Турскога мисле да су прави Турци, и тако се зову, премда ни од стотине један не зна турски; а они закона Римскога сами себе или зову по мјестима у којима живе н. п. Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани и тд., или, као што особито чине књижевници, старинскијем или Бог зна чији именом, Илири или Илирци
http://bit.ly/1qKDFrE
.jpg)
Значи,није у питању историјска наука,него грана медицинске науке,психологије,психопатологија.
Нарочито се слажем у оцени да садашње потребе валоризују и интерпретирају историју, и да се тога треба канити, али и са оценом да наши социјални традиционални обрасци носе битне елементе демократичности (саборност, задруге и сл..). Традиционали српски национализам је, заиста, либералистичког и демократског карактера.
Слажем се и да се српски идентитет базира и на елементима након Француске револуције, и на оним старијим.
Дао бих формулу да је наш идентитет: славе+косовски мит+слободарство.
Не слажем се са твојим ставом, али то ми не смета.
Само ми реци где си нашао "старословенски" тојест црквенословенски у служби СПЦ.
Од црквенословенског је остало само хорско појање, које је изузетно тешко превести и то је једини разлог зашто опстаје.
Све што свештеник чита је на савременом српском језику.
Твој је избор да ли ће ти нација бити на првом месту или вера.
Православној цркви је вера на првом месту и то је сасвим природно. Црква није инструмент нације или државе.
"Обред сахране" како га називаш се састоји од више молитава које се поју и од оних које се читају. Оне које се читају су на српском, а оне које се поју на црквенословенском.
У Русији је, на пример, црквенословенски језик једини језик богослужења, док је наша Црква прешла на српски.
Објаснио сам ти да појање не може да се преведе на српски језик, јер је то вид лирике, није прозни текст. Треба обратити пажњу на ритмику, а притом смисаоно не нарушити текст (у питању је свети текст). Савремени српски, бугарски, руски итд. нису довољно смисаоно богати (недостају им конкретни термини) да би појање могло адекватно да буде преведено, зато то и није учињено.
Мени као православцу је битнија вера од нације, идеологије и било ког другог колективног политичког идентитета.
Теби је ближа нација, то је твој став, али не можеш православцу да намећеш свој став, као што он не може да га наметне теби.
Црква нема ниједан тајни инструмент по коме присиљава људе да верују у то да је неко Србин или не. То је дугорочан историјски процес формирања политичке националне свести.
Дакле Црква се бави вером, а не нацијом. Вера не може бити национална, а црква може бити помесна, притом не национална у политичком смислу.
Иначе, професор Којић говори о тренутно најважнијим питањима за нас, Србе, па је боље да јођ једном прочитамо шта има да каже.
Где ли ти београдски професори, који никад нису ни видели Хрвата на свом станишту, налазе ту блискост? Као да је то сколастичко питање.
Према свему што сам ја чуо у свом селу и завичају у Крајини, а у ширем крају је вековима било 15-20% Хрвата, етничка дистанца између Срба и Хрвата је одувек била огромна.
1889. је у Карловачком владичанству, махом у Крајини, живело 321.000 Срба. Шта би с њима?
Из књиге Манојла Грбића "Карловачко Владичанство - књига 1"
http://bit.ly/1sz4xMf
Поређења ради по попису 1884. у Краљевини Србији је живело 1.693.000 Срба.
http://bit.ly/27Rpl25
1. Зашто вера изнад нације?
2. Зар вера није идеологија?
--------
Лично сматрам да смо направили страшну грешку што смо веру ставили изнад нације.
Откуд нама право да је светосавље искључива одредница?
-------
Да ли ће преумљени клечећи историчар постати или је већ, оличење нове срПске памети?
За разлику од осталих паметњаковића, Вук је макар ишао да погледа. Ево шта сведочи о стању 30-их година 19. века.
http://bit.ly/1qKDFrE