Ђелалудин је Хрват колико и "бокешки католици данашњи Хрвати", како је прецизно формулисано у роману Лутајући Бокељ

Oce Velibore od kada je latinica postala Hrvatsko pismo?
Ja koliko znam i cirilica i latinica su srpska pisma. A crnogorci koliko god se trudili pricaju srpski jer crnogorski jezik ne postoji.

„Koje taj koji namece sa strane hrvatski jezik?»

Држава ЦГ мора да тражи ослонац свог културног идентитета, јер је сувише мала. Сувише је рано да покушава да га тражи у својој српској прошлости, јер се те прошлости сувише недавно одрекла.

„Da li to znaci da su u Crnogorskim vlastima iskljucivo pohrvaceni Srbi?“
Види одговор изнад. Нису се они нешто много похрватили, само траже ослонац за своју безграничну власт, власт коју им становништво потврђује сваке четири године.

„Zasto se Crnogorski Narod ne buni protiv toga?“
Ко има 1 000 000 000 Е, се боји да их не изгуби, ко има 1 000 000 се боји да их не изгуби, ко има 1000 Е се боји да их не изгуби итд. Онај ко има само за хљеб, боји се да га не изгуби. Систем је прилично феудалан.

”Zasto Crnogorski Narod dozvoljava da saka ljudi ili vlast od njih pravi prozapadnjacke majmune?”
Они који су „преломили у мозгу“ се не сматрају мајмунима већ својима на своме, имају све, државу, нацију, језик и обећање о свијетлој будућности новог свјетског поретка. Срби као ја се не сматрају мајмунима, већ се правдају демократијом – оних других је више.

„Zapad je bankrot.“
Можда је банкрот, али влада Црном Гором па и Србиом.

„Ja koliko znam i cirilica i latinica su srpska pisma.“
Латиница није српско писмо.

A crnogorci koliko god se trudili pricaju srpski jer crnogorski jezik ne postoji.
Црногорски језик постоји. Постоје људи који свој језик називају црногорски, имају своју државу Црну Гору, а то им признаје и „међународна заједница“. Апсурдно, али реално.

латиница ЈЕСТЕ српско писмо, њу су користили у Дубровачкој републици, средњовековној Дукљи, Босни и осталим српским државама...како не капирате да је цела прича о Црногорцима само завршетак приче о Даламтинцима (Србима католицима)...90% споменичког фонда Црне Горе припада католичкој баштини, изграђеног за време српких владара и Млетачке републике..и то је цела прича, како ја да објасним својој деци да ми нисмо окупирали Котор, ако не баштинимо и католичку културу(коју су створили Срби), напротив поклењамо је страном и удаљеном народу...

Нешто мало Срба је користило латиницу. Затим су неки од њих прешли на ћирилицу и остали Срби, а неки су остали на латиници, или са глагољице прешли на латиницу, и постали Хрвати. Да се врате у српски народ, дај боже, не вјерујем. Некима је транзиција писмености ишла преко арапског писма па на латиницу. Сви изузетци су добродошли наравно назад, било да хоће лично да користе латиницу или ћирилицу, било да хоће да пређу на праву вјеру или не, као Иво Андрић, као Меша Селимовић, као Емир од Мокре Горе. Треба да учимо од Хрвата. Формално поносни да су некад и негдје неки хрвати користили глагољицу или ћирилицу, да би баштинили што више, али те ћирилице ни у јавној ни у приватној употреби ни од корова.
90 % споменичког фонда Косова и Метохије је православно. Хоће ли Албанци због тока почети да пишу ћирилицом?
Бити србин, ако Срби хоће да опстану, треба да постане више стање свијести, него територијална припадност, и везаност за то коме припада црква «Зид плача», Косово и Метохија, је већ отет нашем «Израелу»,- СРБИЈИ . А у нашем «Израелу» су амбасадори гувернери новога Рима. Има се за чим плакати. Чему правити «зид плача» од пар лијепих цркви у Боки, које нити имају ни мрвицу митолошког значаја за Србе, нити припадају српској цркви (напротив цркви која је доказани непријатељ српства), нити припадају српском народу (напротив народу који је доказани непријатељ српства), нити се налази у српској држави (напротив једној која се свјеже, и за неке несвјесне, тек сада очигледно, показала као српски непријатељ, камо среће да није тако, али тако је).

СРБИН СРБИМА НА ЧАСТИ ЗАХВАЉУЈЕ

Како одох из слободних горах,
мишљах у њих Српство оставити,
а међ' туђим уљести народом,
ком обичај ни језика не знам:
вјера друга, царство, миса друга;
мишљах презрен ка и крвник бити
ради вјере - свијета неслоге.
Но ја сасвим другојаче нађем:
бих дочекан у Котору красно
у српскојзи кући Лумбардића.
Ту три дана ка у тренућ прошли
правом чашћу и весељем српским;
док четврти, на уранак сунца,
конте Јосиф из Доброте дође
са његова два мила синовца,
два синовца како двије виле.
Тек се стасмо, братски с' изљубисмо,
питасмо се за живот и здравље,
и у говор дуг искрено српски
сташе сва три конта говорити:
"Воља нам је, стари пријатељу,
да нам кућу пођеш видијети
(не ђе друго веће у Доброту)
са свом браћом која су ти овђе,
нашом браћом храбрим Црногорцма."

/.../

Него збогом и фала ви на част!"
Онђена се братски изгрлимо,
готово се с плачем раздвојимо.
Ми к својему намјерену путу,
с пријатељма растасмо се т'јелом,
али душом нигда ни довијек.
О, ви Срби, свуд ли српствујете,
дужност чојства праву испуњате!
Српствуј ђелом, вјеруј што вјерујеш:
лактом вјере глупост чојка мјери,
а озбиљност ђелом и врлином!

Петар II Петровић Његош

http://www.njegos.org/petrovics/srbincast.htm