Ево какав је наш однос према Култури и Историји. Текстове које би требало објављивати готово сваки дан, ми смо заменили са вестима шта је која старлета добила, од тамо неког Арапина, да ли ју је пипнуо Хрват или Италијан, итд. Овај текст спада у "текст с поводом" и ту је крај приче. Нажалост. Ситуација са "Летописом" је културна катастрофа. А Хрвати? Они сваки дан, преко дневних листова држе предавања из Историје, у складу са садашњом политиком. Кад тамошњи читалац више пута прочита исту неистину, она, у његовој глави постаје истина. Тој истини која има своју квантитативну димензију тешко, да се ова наша мрвица Истине може супротставити хрватским лажима.
Препоруке:
26
2
3
субота, 18 април 2015 16:37
Немања Влаховић
Прича Јован Јовановић Змај крајем 19. века: "Кад сам био у Дубровнику и питао човека, где је у граду српска црква, он ми је одговорио: Пријатељу, ти вероватно тражиш православну цркву. Јер овде су само српске цркве."
Према аустријској статистици с краја 19. века (између 1808. и 1918. године Далмација је била део Аустрије), у Дубровнику Хрвата уопште није било. Велику већину становништва су чинили (према сопственом опредељењу) Срби (католици), уз неколико мањих етничких заједница.
Препоруке:
29
1
4
субота, 18 април 2015 17:08
Симо Матавуљ(I Šibenčanima, mada najvećim dijelom štokavcima, jezik Dubrovčana u drugoj polovini 19. vijeka bio je „rišćanski", srpski.
У„Bilješkama jednog pisca"
„Sjećam se dobro kad sam prvi put čuo za Dubrovnik. Moglo mi biti sedam-osam godina, a bješe uskršnji post. Za vrijeme toga posta katoličke duhovne vlasti postavljaju naročite propovjednike po stonijem crkvama, a obično ih biraju iz druigh jeparhija. Propovijedi su bivale predveče, jednoga dana talijanski, drugoga srpski. Ele, pomenute godine dođe u Šibenik mlad, ličan bijeli fratar (dominikanac), koji u prvoj pojavi zanese ženski svijet. Ali drugoga večera, kad poče predikati naški, umal se ne diže buna u crkvi. Ta kako i neće! Nije govorio po naški, nego pravo pravcato po rišćanski: djeva, dijete, lijepo itd. Puk diže graju: 'Kakav nam je to fratar, koji govori sasvijem kao kakav bradati rkaćki pop! Kakvo je to čudo!' Pravoslavni navriješe u stonu crkvu: moji povedoše i mene, te se uvjerih da lijepi fratar govori baš onako kako se čita u bukvaru i čitanci srpskoj! (U to vrijeme u Šibeniku je postojala srpska konfesionalna škola, prim.)
Препоруке:
19
1
5
субота, 18 април 2015 18:55
Veselin
"Jezik Držića i Gundulića, bio je štokavski istočnohercegovački dijalekat ijekavskog izgovora kojim su govorili Dubrovčani..."
Samo što ne reče da je jezik Božidara Vučurevića ?
U jeku bombardovanja Dubrovnika Radovan Karadžić kaže ostvarit će se ono o čemu smo samo mogli sanjati .....Dubrovnik je naš....
Препоруке:
1
11
6
субота, 18 април 2015 20:05
резиме
Дубровчани су у писаним документима и у објављеним књигама свој језик називали: дубровачки, нашки, српски (неколико векова је постојао у дубровачкој влади канцелар језика српскога, језика словинскога), словински, илирски, хрватски
наравно, тадашње доба не треба посматрати из данашњег доба. Говорили су и српски, хрватски, бошњачки, словински....ЈЕР ЈЕ ТО ТАДА БИЛО ИСТО.
"У СРБА СЕ НАЛАЗИ ЗЕМЉА КОЈА СЕ ЗОВЕ ХРВАТСКА"
Далимилова Хроника
,,Народ Срба које зову и Хрватима".
,,Народ Хрвата који неки зову и Србима".
....
Да резимирам, и тада су постојали Хрвати, само не у данашњем (србофобном итд.) смислу
Било су Хрвати, али као регионално срп. племе (или сл). Према томе, нико не спори постојање Хрвата тада. итд..
Сетимо се Гундушчана, Борне,...
А Бошњаци су били и Срби , као и Мухамеданци
Препоруке:
10
0
7
субота, 18 април 2015 20:42
priznanje
pa kad sve tako lepo znate zašto ne priznate da je za istorijski sunovrat srpske nacionalne politike najkrivlja SPC - koja je nacionalno biće tako isključivo omeđila pravoslavljem rasterujući sve oko sebe
Препоруке:
10
4
8
недеља, 19 април 2015 00:33
s.j @анти-СПЦ-овац изнад
Није нас омеђила Црква, већ смо били ограђени бодљикавом жицом католичења, лажних етногенеза и самоубилачких идеологија. Није било могуће остати Србин у 20. и 21. веку, а у исто време не бити православан. То је чињеница, ма колико се она не свирала једном бившем пиониру, који се дохватио 'патриотизма' тек онда када је он дошао у моду.
Цењени историчар књижевности, у класичном духу братства-јединства изоставља пар кључних података. Свакако да су Дубровчани свој језик називали и српским, и словенским, илирским и хрватским, али не помиње да је на нашем простору 'словенски' коришћено као синоним за 'српски', да назив 'илирски' има своје корене у духу класицизма и аустроугарске пропаганде, као и то да је назив 'српски' употребљен на десетине пута више неко нека 2-3 пута поменути назив 'хрватски'. Такође, не помиње да су староседеоци Дубровника крајем 19. и почетком 20. века апсолутно били окренути српству, да су се жучно противили, на крају успешним притисцима кроатизације
.jpg)
Dubrovacka Knjizevnost - Ivan Stojanović 1900.
https://www.scribd.com/doc/260724709/Dubrovacka-Knjizevnost-Ivan-Stojanovi%C4%87-1900#download
Према аустријској статистици с краја 19. века (између 1808. и 1918. године Далмација је била део Аустрије), у Дубровнику Хрвата уопште није било. Велику већину становништва су чинили (према сопственом опредељењу) Срби (католици), уз неколико мањих етничких заједница.
„Sjećam se dobro kad sam prvi put čuo za Dubrovnik. Moglo mi biti sedam-osam godina, a bješe uskršnji post. Za vrijeme toga posta katoličke duhovne vlasti postavljaju naročite propovjednike po stonijem crkvama, a obično ih biraju iz druigh jeparhija. Propovijedi su bivale predveče, jednoga dana talijanski, drugoga srpski. Ele, pomenute godine dođe u Šibenik mlad, ličan bijeli fratar (dominikanac), koji u prvoj pojavi zanese ženski svijet. Ali drugoga večera, kad poče predikati naški, umal se ne diže buna u crkvi. Ta kako i neće! Nije govorio po naški, nego pravo pravcato po rišćanski: djeva, dijete, lijepo itd. Puk diže graju: 'Kakav nam je to fratar, koji govori sasvijem kao kakav bradati rkaćki pop! Kakvo je to čudo!' Pravoslavni navriješe u stonu crkvu: moji povedoše i mene, te se uvjerih da lijepi fratar govori baš onako kako se čita u bukvaru i čitanci srpskoj! (U to vrijeme u Šibeniku je postojala srpska konfesionalna škola, prim.)
Samo što ne reče da je jezik Božidara Vučurevića ?
U jeku bombardovanja Dubrovnika Radovan Karadžić kaže ostvarit će se ono o čemu smo samo mogli sanjati .....Dubrovnik je naš....
наравно, тадашње доба не треба посматрати из данашњег доба. Говорили су и српски, хрватски, бошњачки, словински....ЈЕР ЈЕ ТО ТАДА БИЛО ИСТО.
"У СРБА СЕ НАЛАЗИ ЗЕМЉА КОЈА СЕ ЗОВЕ ХРВАТСКА"
Далимилова Хроника
,,Народ Срба које зову и Хрватима".
,,Народ Хрвата који неки зову и Србима".
....
Да резимирам, и тада су постојали Хрвати, само не у данашњем (србофобном итд.) смислу
Било су Хрвати, али као регионално срп. племе (или сл). Према томе, нико не спори постојање Хрвата тада. итд..
Сетимо се Гундушчана, Борне,...
А Бошњаци су били и Срби , као и Мухамеданци
Цењени историчар књижевности, у класичном духу братства-јединства изоставља пар кључних података. Свакако да су Дубровчани свој језик називали и српским, и словенским, илирским и хрватским, али не помиње да је на нашем простору 'словенски' коришћено као синоним за 'српски', да назив 'илирски' има своје корене у духу класицизма и аустроугарске пропаганде, као и то да је назив 'српски' употребљен на десетине пута више неко нека 2-3 пута поменути назив 'хрватски'. Такође, не помиње да су староседеоци Дубровника крајем 19. и почетком 20. века апсолутно били окренути српству, да су се жучно противили, на крају успешним притисцима кроатизације